Просветни гласник

944 научНлхроника

НАУЧНА Камеии и гвозденп метеорити. Ннје ретко видети како с огромне внснне уз грмљаву са шуштањем н светлошћу надају гвоздена теда н камење. У најстаријим нисменим споменицима помињу се камене кише и падање иосебпог камења или читавих гвоздених хрпдова. Па ипак многн научници прошлога века нису обраћади никакву пажњу на овај интересантан нојав природни, а неки су чак осноравали и могућност вегову све, док није нознати Физичар Хладни год. 1794. признао ову истину и доказао космички постанак таквих тела, да она т. ј. падају из веће или мање даљпне васионог простора. Овпм, на земљу палим, предметима често су у стара времена одаване божанске почасти, као н. нр. ономе гвозденом хриду (стени) штитастог облика, што је пао у Риму за царовања Нуме Помпилија, или црном камену у Ћаби близу Меке, који, ио испитивању Пирчевом, иије ништа друго до један метеорит. С тога, што ове ствари падају из атмосФере, и што се претпостављало да у њој и постају, оне су биле прозвате још давно аеоролити (аег ваздух). Сада је тај назив готово свуда замењен другим — метеорнти (те^еога—појава на впсинп), којим је отпала иретпоставка, да таква тела постају у нашој атмосФери. Пред само падање метеорита ноћу се увек опажа светлост, а дању мали облак. У номрчини метеор изгледа као ватрена лопта, која се брзо креће по небу. Иосле неког времена ватрена лопта застаие, иа се онда, често са шуштањем, распрсне у комаде, после чега метеора нестане, алн с онога места, где је лопта била застала, надне на земљу , једна стена нли неколико комада. Брзина, коју достигне метеор, ступајући у нашу атмосФеру, износи по 4 миље и више у секунду, т, ј. она одговара брзпни, којом се крећу нлапете сунчаног система. Отуда се закључује да се метеорити првобитно крећу у васелени као иланете, и да земља себи иривуче опе од њих, који се у свом кретању сувише земљи нриближе. Ово се привлачење овако објашњава. Због иревелике брзине којом васеленска тела ступају у атмосФеру, ваздух се, од прилике онако

ХРОНИКА као у ваздушној пушци, пе могући се склонити на страну, сабија, па се с тога и загрева. Исто се тако загрева и површина меј теорита, од чега долази његово тонљење. Сем тога ваздух, скренувши после сабијања у страну, збацује с метеорита растопљене канље. Услед тога се око метеорига образује ватрен омотач, који је много већи од њега самога. Док метеорит летн, остаје иза њега безваздушан простор, који се почиње нунити на неком растојању иза метеорита, и то с јаком праском. Овим се објашњавају онн громовни удари, који се чују у самом почетку појаве. При сабијању ваздуха метеорпт ироизводи известан рад, према чему се његова жива сила смањује ; на послстку ње се толико потроши, да се убрзаио кретање заустави отпором збијеног ваздуха : метеор застаје, иа онда почиње на земљу надати, и то но закону земљине теже. У тренутку застајања онај збијени ваздух пред метеоритом иочиње се, ирво, на један пут растурати на све страпе и, друго, запремати празан простор иза метеорита. Због тога постају јаки громовни удари. Камени метеорити нигда нису много великн, не достижу чак ни један кубни метар. Највећи камен, којп је иао у Кнагинији, тежио је свега 294 кгр., а имао је запремипе 0,084 куб. метра. Чешће су такви комади мањи од неснице; међу метеоритима, што падају чптавим пљуском (камена кпша), многи су једва као зрно грашка, а већина их је као прашина. Метеорити су свагда покривенп растопљеном кором, која је код камења смољава, црне боје, обично тамне а ређе сјајне. Кора па гвозденим метеоритима нма особине ковачине (згуре),. сродне по саставу с магнетитом (магнетна гвоздена руда) и с особинама, што иостају на иовршини гвоздених шинака при црвеном усијању на ваздуху. Којом су страном били окренути у своме лету кроз атмосФеру нанред, а којом назад: може се на неким метеоритима одредити по танкпм узвишењима од растопљене материје и ио иоложају нојаса од пене. Уиутарња маса метеорита кад што је