Просветни гласник

960

ђивати на Охиореци, покушавали еу Енглези да их одатле иетисну најпре ироговорима, и Вашингтон је био та.ј, коме су нреговори поверени. Он је ири том имао да савлада разне тешкоће, јер је имао посла с мудрим и лукавим Французима и са упорним нлеменима Индијанаца. С једним јединим пратиоцем крену се младић на пут дугачак 400 миља и срећно приспе на одређено место. Али сви њсгови трудови беху узалудни, јер Француског зановедника не могаше одвратити од његових намера. Шта више овај објави, да ће он и даље да иде по што нредео на Охио припада само његовом госнодару, да ће сваког заробити, кога без његовог дозвољења ухиати на овој роци. Тако се Вишингтон врати са свога посланства без икаква ресултата. Па ипак овај пут беше за њега и његову отаџбину од велике важности, јер је овај млади човек са урођеном својом даровитошћу добро ироучио људе и земље кроз које је проиутовао. Тек што је енглески г^вернер у Виргинији сазнао, да од нредговора нема нишга, реши се да оружаном руком стане на пут француским предузећима. Он одмах искуни 300 ратника и заповедшпптво над њима нредаде мајору Вашингтону. Брзо се млади јунак крену са гомилицом ратника на реку Охио и нотуче Французе и ако су много надмоћнији били. Али сад стигоше нове чете дивљака, који су били на страни Француза и Вашингтон, да не би жртвовао своје добре људе, бегае принуђен да одступи. У највећој брзини заповедио је, да се ископају утв]»ђења и ова је бранио са својом четом противу далеко веће силе са таком храброшћу, да су Французи морали да се диве и да му допусте да с оружЈем у руци одступи. Али рђав успех у црвом предузећу покрену Енглезе на одлучнију радњу, и с тога ђенерао Врандок иза!>е у борбу са 2000 људи, да спречи Французе у њиховим намерама. Верујући сувише у своју војску, која се тада

рачунала у оним иределима као врло велика, заборакио је овај вођа да у своменапредовању буде предосторожан, на шго га је Вашингтон, који је био ађутант у његовој војсци, често опомињао. На један пут нађоше се Енглези у једном шумском пределу нападнути са две сгране. С једне стране падали су у њихове редове Француски куршуми, а с друге стране стреле Инђијанаца. И сам ђенерал Врандок паде смртно рањен, и мучно да бн ма ко од целе војске изишао из крвопролића, да није Вагаингтон на челу својпх јуначких Виргинаца јурнуо на неиријатеље довео их у забуну и сво.јим људима отворио одступницу. Сви су сечудили храбрости овога младога јунака и општим гласом беше изабран за главног војсково1;у воске, која је имала продужити борбу са Французима. Само што потпора из Енглеске беше тако незнатна, да се непријатељ није могао лако надвладати, и тек године 1757 стигоше нове чете са новим војсковођамл из Евроне. Енглези потискоше Французе из њихових тврђава и на годину дана по том Канада беше у рукама Енглеза. Али и ако је Вашингтон. на челу својих храбрих Виргинаца, при свима овим предузећима учинио толике услуге својим знањем, својом увиђавношћу и храброшћу, опот су га горди Енглези кињили као урођеног Американца и многе његове најмудрије савете одбијали на најнедостојнији начин. Ово га најпосле намора (1762), кад је мир међу ратнпм странама закључен да наиусти евоје место као пуковник виргинске регименте. Никад ОФИцири и војници нису жалили за својим вођом, као што је овде био случај. 3. После тога Вашингтон оста на очином имању, ожени се, и тако је више година проводио миран и срећан живот. Обрађивање свога пространога имања и наука беху његово најмилије заннмање, а у кругу своје