Просветни гласник

964

КАРЛКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

нокрене на рат нротиву Енглеске. Кремда француска ®лота, која се појавила на обалаиа америчким, није нишга важно извршила, инак су Енглези имали више иоела него нре. Од рђавих је носледида било за ствар слободе отнадање ђенерала Арнолда, који је прешао непрнјатељу и евојии иређашњим друговима знатне штете чинио. Али овде је једном Вашингтон добио прнлику, да иокаже колико је благородан, човекољубив и правпчан. г Јаенерао Арнолд извршио је своје издајетво номоћу енглееког мајора Андреје. Овај паде Американцима у руке и по етрогим војним законима требао је као шпијун да буде осуђен на вешала. Вашчнгтон му не могагае на његову молбу заменити казну са друсом алч ее није стидео да плаче за овим неерећним човеком. Међу тим иогубљење овога беше извршено у Виргинији, где је он починио најнећа опуетошења. И на самом добру Вашингтоновом непријатељи су захтевали, да им ее даде хране. Настојник имања даде што је тражено и мољаше да ее поштеди имање његовог господара, бар из пошговања према његовом великом имену, које и непријатељи цене. Алн ово ноступање тако се мало елагало са натриотским оеећањпма Вашингтоиовим, да је одмпх иисао управнику добара следеће: „1Нто ме највише љуги, то јешто сте ее нредали непријатељу и давали му храну. Много би ми мање било непрнјатно, да еам чуо, да је ненријатељ, због вашег упорства, сналио моју кућу и ноништио све усеве и баште. Ви сте сматрани за мога местозаступника и требалн сте да помислите, да је то врло рђав пример дружити се е непријатељем само да тиме откунпте моје имање." С истом некористољубпвошћу нрезпрао је и то, да притече у помоћ провинцији Виргинији, где су сва његова добра била изложена онустошењу ненријатеља. Он је био регаио, одакле ће брапнти целу земљу, све провииције, и у томе остао је непоколебљнв. II бага то му је помогло

да ностигне свој велиии циљ, ослобођење отаџбине. После многих промена ратне среће испало мујезаруком (1781 г.) да главну енглеску војску под лордом Корневаљом, помоћу Француеке Флоте, опколи у Њујорку в да је примора на предају. Последице овога догађаја биле су одсудне, јер је енглеска влада, незадовољством народа, који је сносио огромне терете због рата, била прпнуђена да нопушга, п иосле дугих нреговора једва је дошло до мира године 1788., који је за Американце био колико користан толико и частан. Тнм мнром утврђена је за свагда њихова слобода и независност. Велика и неизмерна беше радост, која исиуњаваше ослобођену земљу. Ааи све очи иогледале су са чуђењем, еа гордошћу и љубављу, са радоеним одугаевљењем на човека, коме се имало благодарити за све гато је извргаено п којн је сада уживао срећу, што је видео, дајеза опште благостање ноетигао најсјајније уеиехе. Његово велико дело беше иепуњено и сад се он иовуче у усамљеноет сеоеког живота, по што је најцре учествовао у ошптој радости. По том остави он своје звање и од својлх ратника узе онрогатај. Опробани ратннци нроливали еу еузе, кад им он из лађе, која га је хтела возити у његову отаџбину, довикивагае носледње збогом, и њихове вдажне очи не одвајаху ее од лађе, док се у даљини не изгуби. Пре тога Вагаингтон дође нред конгрее и овдеје пред небројеном гомилом слугаалаца држао свечан и дирљив опрогатајни говор. На то је одговорио председник конгреса и завршио свој говор овим речима: «По што сте извојевали слободу у овом новом свету, угњетенима и угњетачима давалисте лековпту науку, одступате ви с велике нозорнице ираћени благословима својих суграђана. Али слана ваших дела пеће престати с вашим звањем, она ће се наставити, и најдаље нараштаје наших нотомака одушевљавати. Нека да Бог да ваши будући дани буду та^о