Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

Ничим иије могао одушевити тагсо евоју војску као својим редигиозним одушевљењем. Кромвед бегае уједио и поглавица и лроноведник, , и у томе је имао у војсци много себи равннх. Они су певали пеалме и гласно читали Библију. Правила, која су овде нроповедана, бпла су јога строжија, него код Пуритана. Учило се : Врховно поглаварство не дозвољава се ни у светским ни у црквеним стварима. Сваки је рођен да слободно мисли и ради. С тога ни епископи ни краљеви немају права, да ову слободу ограниче. Ова секта, ко.ја се називаше нвзависна, тежила је да уништи краљевство и врло лукаво је ишла својој цељи. Најпре се у доњем дому донесе закон, по коме ни један члан парламента у будуће не аоже имати команду у рукама. Ов;:.ј прздлог допаде се многима у доњон дому, јер су они одавно са завигаћу гледали госиоду из горњег дома на челу војеке. Тако главна сила дође у руке Томе Фершакса, који не беше никакав члан нарламента. По себи се разуме да је и Кромвел .морао сада своје место напустити , али Фер®акс иредстави парламенту, да му је овај помоћник сада врло иотребан, и т,и;о за љубав Кр мве лову закон је био заборављен. , Краљ, који се преко зима бавио у ОксФорду, нокуша да води нове преговоре. И доиста у почетку 1645 године искупише се еви посланиди, али парламенат је већ одавно био смиелио, да краља више не прими. Шта више, да бп га још више кињили, обиовише процес (парницу) иротиву архиепископа Лода, који је био затворен у Товерну, и осудигае га на смрт, као пре четири године његовог пријатеља СтраФорда. Као и сваки човек од карактера игаао је он на губилиште достојанствено и куражно. „Нико" — рече он на губилшпту — „не може силније желети, да одем еа овога света, него ја сам 1 '. Молећи се Богу

клекну он доле и метну главу на пањ, која од .једног ударца одлети. У борби бегае краљ увек рђавз среће, од кад Фер®аке и Кромвел постагае главни заповедници парламентске војске. Краљевци су губили једно место за другим и кад принц Рупрект изгуби главну битку (14 Јуна 1645 код Зеби) краљје морао побећи у Велс, а свога најстаријег еина послати у Француску, куда је краљпца пре тога била отишла. Све његове трупе' беху иротеране и уништене. 6 У овакој крајњој невољи регаи се несретни краљ да се преда у руке Шкотима. Он је знао да гакотеки иуритани нису задовољни са енглеским незавипгњацима, и надао је се, да ће их за себе задобити противу побуњеиих Енглеза, ако им ее само иотиуно повери. Преобучен и само са двојицом слугу изађе он ноћу из ОксФорда и дође у шкотски логор (5 Маја 1646 год.) Шкотски ђенерали били су његовом посетом врло забуњени, а пошто је лондонски парламенат одмах издао наредбу, у којој ее иретило смрћу свакоме, ко се усуди да краља нрикрива, то ови плашљивца известише одмах нарламенат о његовом доласку. Њему самом пак давали су цривпдно почасну стражу — а у самој ствари то је била збиљска стража, која га ,је чувала да не нобегпе. Сад је тек краљ з т видео како је погрешио. Овде не могаше наћи ни трага од саучешћа, никакве вести о својим пријатељима, својој породици, никакве религиозне утехе, на коју се тако јако био навикао. У нроиоведима, којима је овде морао присуствовати, биране су такве ствари, које су га врећале. Један од ових ®анатичких попова, по што је у уводу своје проиоведи о безбожним владаоцима задовољио своју жељу, предложи скупу, д-а пева једну несму, која се почиње; „Вар се ти