Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

га прчзд суд водили, моралисуна зцповеет официра викати : „Правичност ! Правичност!" „Сироиаси" — рече Карло, — за какав мали новац они би исто тако поступалн са својим садашњим вођ^м \" Међу обичиим дечацима бпло јо ноких, који су га у лицо пљували. Он помнсли на великог мученика Исуса Христа и триљагае св ■ Кут зКи. Само један појнив', кога је судба краљева дирнула, отиочо у присуству овога да с; моли Богу за његово снасење. Али један сурови официр, који је то спазио, удари му такав гаамар, да је се на земљу стропоштао. Са благим гласом рече краљ : „Мени се чинн, да је казна сувише строга за такав цреотун". Само три пут је краљ нозиван, и свакад је порицао нраво скупу да му суди. Он се познвао на то, како је он у свему нопуштао, док је парлименат био тврдоглав и дрзак. По том су саслушани неки сведоци, који су се заклели, да је краљ повео рат иротиву нарламента, а за тим је следовала нресуда (27 Јануара 1649). Народ се не нокрену. Наоружана сила држала је сваки дух укочен и сваки језик окован. Али како се у временима тегаких нрилика јављају често најблагороднији знаци човечије природе, те се и у овим жалосним данима могла видети ио где ко.ја нојава, која има осеКања. Четири граша, иначе нријатељн краљеви, поштени нуважени људи, изађоше лично пред суд и изјавише, да су они као иређашњи саветници невинога и осуђенога краља, криви за све оно, за што се сада краљ окривљује. За то су тражили да они буду кажњени а краљ, који свако ноштовање заслужујо, да се ослободи. Али њих одбише. После изречене иресуде остала су краљу само још три дана до извршења исте. У овим данима пустшпе му његово двоје деце, да их види. Сам тврди Кромвел, који је био сведок првог састанка овога доброг н љубазног оца са евојом децом, није ниптта

осетљивије видео у свомл животу. Ово задовољсгво било је неср 'ћном краљу највеКе доброчинство , које му се могло учинити. Оно је иотпуно умирило његов дух, и иремда је био на ирагу смрти, опет је снавао врло мирио, ма да су собари лупали исиод његових ирозора. На дан смрти (30 Јан. 1649), устаде краљ рано, обуче своје најскуноценије одело, а до губилигага иратио га је његов верни прцјатељ епискон Јукеон. Цела улица беше притиснута људима. На једном нрозору, нрема замку, седео је Кромвел, иаслољен на свилено јасгуче и носматрао овај жалосни догађај мирно. Краљ је хтео да говори народу, али војиици, који су сгајали око губилишта, наиравили су звеком оружја такву ларму, да је он морао одустати од своје намере. — Он се разговарао само са својим најближим пратиоцима, своју судбу сматрао је као нраведну казну за то, што је дозволио да честити СтпаФорд погине, опоменуо је заоставше на мир и онростио је свима својим неиријатељима. На иослотку тегпио га је Јуксон са изгледом на бољи и леишп живот. „Ја звам", одговори краљ, „да ја ирелазим од нролазне круне не 1ролазној и да идем тамо, где нема никакне бриге". По том клече он и метну своју главу на пањ. Један џелат са маском удари га и осече му главу, но том други исто тако маскиран узе је за коеу и показа је народу са рзчима : „Ово је глава једног издајника". Сваки окрете главу од тога са тугом и гнушањем; само Кромвел рече мирно нрисутним: „Сад је вера сиасена ; а слобода хиљадоструко утврђена. Основи енглеске републике су ноложени. Сад треба наш живот да посветимо на то, да нам држава ироцвета и да се мпр с ноља одржи"9. Краљевство је било укииуто, горњи дом као некористан и шкодљив укинут, нов