Просветни гласник

100

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА

главне тачке означити и обратити нажњу и мишљење ученика на разлике између ових тачака и сиоредних детаљноети. Најлакши је случај, кад има да се ради са неким принципом или нравилом за који је дата читава гомила примера. Тада ће бити нужно, да се само уз нравило даду и одабрани примери. И веџбање се овде не ослања на памћење, него на схваћање, нојимање. Са свим је погрешна она метода, кад се ученицима дају сувише дугачки задатци с нретпоставком, да ће се само један део од њих израдити. Ако се ради бољих ученика узму опширнији задатци, него што обични ученици могу да изврше, ипак минимум мора имати своју одређену величину, коју ће моћи сваки ученик савладати. Већ и сама та околност, што учитељ не може у свакоме задатку и предавању да испита и контролише сваког појединог ученика, и да се увери о његовом раду до најмањих ситница у свакој прилици у самој тој околности ио себи има вечите опасности, да учитељу неопазно про1)е каква погрешка или непотпун рад појединих ученика; иа још ако се и сем тога захтева више, него што нросечно обични ученици могу извршити, и дају им се већи задатци с намером, да они само један део од тога израде, онда, се тиме ствара један нозмтивни подстрекач за навику на лењствовање. Иепити у опште Испити су једно од оних средстава, помоћу којих се ученици оспособљавају, да практички цримене оно што су научили. Први је ступањ тога, да се њима нешто покаже или речима каже, а други је, да се они оспособе, да то исто могу и сами извршити. У погледу саопштене материје, коју ученици уче, веџбање се састоји у томе, да ученици понове научено, те да се види, да су то стално запамтили. Ако ли је с тиме

свезано и схкаћаље доказа или разлога, на којима се стечено знање оснива, онда ученици морају на ма какав начин показати да су и те разлоге разумели. И ради овога при испитивању се мора одвојити нонављање наученога у речима и схваћање самога значаја њиховог. И за ово је компетентан сваки добар учитељ или испитач. Тако названо „бубање" пред испит чини само, да на место разумевања дође голо памћење, које се баш због тога, што је само голо намћење, лако распознаје и само себе издаје. Најчудноватију злоупотребу иснитивања налазимо у стлринској установи катехизације. Премда облик катехизовања припада управо религиозној настави, инак је он мало по мало пренет и на све остале предмете. Суштина катехизовања састоји се у томе, што су учитељу унапред дата иитања, која он треба да даје својим ученицима, а ови опет исказују одговоре, и тако врше свој носао као на каквој летурђији. Истина, данашњп ваљани учитељи не везују се само за дата пнтања, него и самостално задају друга ј на различан начин и преко реда, али то је једна новина, која се издиже над правом идејом катехизовања и јасно показује, да је та идеја већ преживела свој век. Она је још одавно осуђена као чисто механичка метода предавања." Има један разлог, због чега се може уз поједине одељке у школском учебнику до.лати и један низ нитања, .која се односе на ону поуку, која се у тим одељцима налази, а то је, да би се скренула пажња на најважније тачке и, после, да би то ученицнма при учењу послужило као упутство, а и учитељу олакшало рад. Овака питања не потпомажу механичку наставу, него баш на против, она могу дејствовати на отклањање таке наставе. Овакојако, сваки учитељ треба да је у стању, да и сам така питања поставља ; али, ако су она већ у