Просветни гласник

140

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОР1Ш

ФраицЈ г ска војска заузе сва имања, којасу немачки кнежеви ииали у Елзасу и Лотарингији, а целоме свету наносила је скупштииа увредт. Што се више снремала Аустрија да несрећнога краља силом ослободи из руку револуционара, тим су они с њиме рђавије поступали. Јакобинци га намораше, да своме шураку Леополду II, који се због њега оружао, објави рат. Кад је објава рата стигла у Беч, цар Леонолд беше тада умр'о. Њега наследи Франц П ; који у друштву са краљем пруским Фридрихом II објави рат Француској. Ни један од њих није ни слутио, да ће овај рат, који су сматрали за један триум®ални поход, са кезнатним прекидом, трајати до 1816 године, и да ће срећу безбројних породица уништити. На граници аустријској у Нидерландији већ су била отпочета ненријатељства међу Французима и Аустријанцима, кад се пруска војска, под предвођењем славнога војсково^е херцега Фердинанда од Брауншвајга, уз коју је био и краљ са своја два најстарија сина и 20,000 емиграната, крену кроз Трир и Лотарингију. Оавезници освојише неке тврдиње и продреше дубље у Француску. Део Париз беше узбуњен и више дана трајала су најужаснија убиства. Херцег Брауншвајгски беше отпустио машшест (проглас) ®ранцуском народу, у коме је рекао и ово : ;; Сви Французи, који одмах не признаду света права свога краља, а нарочито Париз, биће најстрожије кажњени. Ова варош иобуие, као некад Јерусалим, слистиће се са лица земље, и камен на камену неће остати" ! Овака порука огорчила је чак и оне Французе, који су и краљевство водели. Младићи и старци летели су под засгаве отаџбине. Код Оен -Менехулда Димурије заустави напредовања Пруса и принуди их на одступање. Оскудица у ратној спреми, болест у војсци и рђаво време обескуражише немачку војску и она беше истерапа из Француске. Већ 28. Октобра објави гр-

мљава топова дуж целе границе, да је л земља слободе (тако су Французи јавали) од деспотских слугу очишћена". Француски ђенерал Еистен продре поред Рајне, преко Шпајера и Бормса стиже у Мајинц и заузе ову важну тврђаву. Тада се крену на богати Франкфурт, али га овде Пруси и Хесенци потукоше и претераше нреко Рајне. У Новембру победи Димури Аустријанце у главној битци код Жемаие, не далеко од Монса, и аустријска Нидерландија, која је раније цару Јосишу II отказала покорност, здружи се са Французима. Друга Француска војека, одузе краљу сардинском Савоју и Ницу, јер се и он беше придружио савезницима. У опште се мислило, да ће Француски војници, већином дечаци без знања и вештине у оружју, подлећи извежбаним аустријским и пруским војницима. Али сад се, са пуно чуђења, видело, како ови људи свуда побеђују. Победоносно ишли су они у најстраховитију кишу танади, са најладнијим презирањем смрти нападали су они на непријатељске ноложаје, које су ови држали за непобедиме, и ако би једна чета ових младих сањача слободе била потиснута, одмах је ту долазила друга нова. Ово је долазило отуда, што су сви ишли, „да бране слободу од тирана". 10 Овом победом наро./]ни конвенат постао је још дрскији, и у пркос оном мани®есту реши. да се краљ Лудвик погуби. Робеспијер, који је био жедан крви свога краља, говорио је* да је тај један Факат, што је Лудвиг био краљ, довољан преступ да он буде на смрт осуђен. Али томе су се противили умерени Жирондисти, који су желели републикански устав, али нису дали да се краљ Л јдвик погуби док се не подвргне судеком извиђају. Противна партија привидно попусти томе и кмет париски беше иослат, 11.