Просветни гласник

177

у ередину" осуо би се сваки иутјаеан кикот кроз редове. Двадесет првог Јула 1798 год. стигоше франдузи нред иирамиде, баш кад је еунце излазило. На један иут задивљена војска заустави се, да ноздрави гигантоке сиоменике, који су из тако далеке етарине до данас еачувани. Кад ово Бонанарта виде, узвикну он иун одушевљења : »Французи ! Данас ћете се борити са госнодарима Егинта. Не заборавитс, да са иисина ових споменика ногледају на вас четири хиљаде година !" И домста еа храброшћу, дотле невиђеном, борили су ее Французи еа мамелучком војеком. која је била постројена на догледу каменитих колоса, и задобили еу најејајнију победу. После ове битке код иирамида Бонанарта је назват султан Кабир, т. ј. „отац ватре". Неколико дана но том Каиро му отвори еам каније. 4 Али док је Наиолеон ностао госиодарем егииатске иреетонице, адмирал Нелзон стиже Француску Флоту у нристаништу Абукира (1 Августа) и одмах отиоче најстраховитију мореку битку. Осамнаест сахати трајала је борба и на нослетку Француску адмиралску лађу обузе ватра и са 120 тоиова одлети у ваздух. Море ујаше и зујаше у жеравици ; Француска ®лота беше потпуно уништена. Енглези завладаше на Средиземном мору од Гибралтара до Александрије. Бонанарта беше одсечен, а Турци и Енглези оружали су се, да заузму Сујецки Земл>оуз. Али он уграби нре њих, продре преко Сујеца у Сирију и Налестину до тврдиње Акре. Но ипак овде беше први пут његова тврдоглавост скрхана. Двк месеца лежао је пред тврдињом ; три дана Једно за другим јуршао је узалуд, и кад је морао одступити био је иринуђен, да све своје рањенике и болеснике остави неиријатељу. У Егинту — то знађаше он добро — одиграо је он СВ0 ЈУ улогу. Шта више по иисмима, која цгосветни гласник

[ .је он из Евроне добио, њему се овде отвараше ново поље рада, и он срећно, као што је у Егинат отишао, врати се оиет у Француску (Октобра 1799 год.). Цела Француска у несрећном рату са Аусгријом и Русијом надаше се од њега победи и сиасењу. Влада пет директора, која за овпј велики задатак слаба беше, морала је неком јачем устунити. Бонаиарта задоби на сноју страну випге људи од уилива, а нарочито луклвог Сија. По том пј инуди он унлашене директоре да одотупе и жзради код сената (савет стараца) да га наименује за врховног заповедника целе наоружане силе. Али сад многи оиазише чему води таква војна диктатура и кад се сенат састаде у Сен-Клу, реиубликанци нодигоше у носледњем часу евоје гласове: „То је иротив закона! Доле са диктатором !" Тада Бонанарта уђе са више гренадира у салу. Страховита вика подиже ее нротив њега. Неки га зграбише за јаку, а неки онет иотргоше мачеве на њега. Само помоћу својих гренадира избавио се он од беснила својих непријатеља. Али на иољу сакуии Бонапарта око еебе своје верне војнике и рече : „Ја имам ненријатеља, могу ли на вас рачунати V „Да живи Бонапарта"! беше одговор. И он одмах зановеди ђенералу Мирату, да са колоном војске нападне на салу и да растера носланике. Удари марш на јуриш, врата од сале изодваљиваше се и на команду: ,,Напред \" гренадири са бајонетима ирекрилшпе целу салу. И за један час сви посланици беху изгуранк на врата и ирозоре. Петнаестог Децембра 1799. уведен је нов усгав (четврти за десет година). По томе уетаву наименована су три консула на десет година, а од њих је Бонапарта био ирви, и готово прави владар. Он је објављивао рат и закл>учивао мир ; он је био зачоведник целе војске. То беше време за повраћај једног сталног норетка, а овај поредак могла је одржати само гвоздена рука. 23