Просветни гласник

190

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА

онаки овде, као у првом случају, при учоњу етраног језика. За сваки облик учења језика у оипгге потребно је иластичке снаге духа (памћење) у великој мери, и е тога св и овде та снага мора иотпомагати исиуњавањем свију оних услова, од којих иамћење, као што еам то ранпје разложио, највише зависи. Поједине свезе, које дух треба да усвоји, врло су многобројне. Само број речи, у неком од културних језика, прелази многе хиљаде, од којих јопг миоге имају више значења. Уз ово долази још и нарочито значење реченпца, идеја и комбинација, за које требају и нарочите операције памћења. У процееу везивања једне речи е другом нредстављено је чието језично памћење или енага за духовно задржавање чисто језичних ствари. Ова је снага за нанисан језик поглавито оличена у оку, а за језик у говору-, у уву; поеледњем помаже глас, а оку рука. Ово је најнезгоднији модус учења језика. Дри везивању неке речи матерњег језика са речју, која исто значи у Француском, немачком, грчком или латинском, не суделују нај.јачи подстицаји, који би олакшали тај рад; тај ироцее нема пикаког вишег интереса, којим би се нотпомогао, и с тога се таке ствари и тешко памте. Језик ее најбрже учи, ако се имена свезују одмах са објектима или њиховим значењем. У овом положају ми се налазимо цри учењу матерњег језика. Један предмет падне нам у очи, на пример, ватра, кугла, мачка, и за неко време привуче нашу иажњу на еебе. Па пошто име тога предмета дођз у наше уво, то се оно брзо споји у једно са иредметом и оним актом пажње. У колико тај предмет може лакше да изазове у нама неко извесно изненађење, у толико ее брже запамти његово име. Какав напраеит, изненадан пуцањ, муња, какав брз покрет, каква изненадна ломљава и тутњава — све то треба само један једити пут именовати у згодном

моменту, па да ее тако чврсто запамти, како се неће никад заборавити. Овај процее комбиновања имена са оним, што ми у истини нреживимо, добија моћну нотпору у одјеку (ехо) неког извесног узбуђења, којо иде уз сваки јачи утисак. Ако смо ми ма како дирнути или узбуђени, или ако је наша пажња ма на какав предмет скренута, онда нам се намеће какав бпло (узвик) изргтз, којим би смо могли казати наше унутрашње осећање; и ако ми сада чујемо име тога предмета, онда ћемо употребити то пме као узвик, којим ћемо дати одушке своме узбуђењу. Дете на брзо показује ову наклоноет; оно хоће да искаже име сваке ствари, која његову пажњу скреће ватра, мачка и т. д. — и овим ее оно јако питпомаже у учењу и владању језиком. Кад учимо какав страни језик у земљи, где ее он говори, тек онда увиђамо, колика је разлика између везивања сваког назива са предметом, који се њиме означује и ређања самих речи једну на другу. У .једној Француској вароши ми видимо на углу сваке улице написану реч гие, а у дућанским излозима гледамо разноврсне иредмете, на којима су и њихова имена означена. Повеземо ли се каквим н^равним иутем, то ћемо чути поеле неког већег удара узвик: зесотзе, и један такав узвик уовакој прилици биће довољан, иа да запамтимо име те еитуације за навек, док би се међу тим, речи зесоиззе п „удар" иначе морале много пута понављати, па да се овако стално запамте. Отрого узевши. такав би исти уилпв требао да буде и онда, кад ми доведемо у свезу неку страиу реч са речју истог значења у нашем матерњем језику, па и ако оне ситуације или предмета, који се њоме означује нема баш у том пстом момеиту, јер при спомену наше речи требало би да се скрену миели на њен стварни значај. Ако објаснимо реч зесоиззе енглеском речи зћоск, онда би требало да је тиме* доведена и нрва