Просветни гласник

310

стаиити нре или иосле оних речи, којих квалитет. треба да со каже, али ииак за то, за свагш поједини случај има мзвостан ред, у склопу таких речи, који јо бољи него сваки други. У првим стадијама веџбања на оваке се разлике не може баш сгрого свуда назити, ученици још нису довољно развијени за овако схваћање, али свака се прилика мора употребити, да се они овој тачци приближују, која се сматра као цељ целокунне језичне наставе. Учитељ може направити за се једну шему оних иромена, које мисли да предузме са својим ученицима, при чему ће му Граматика и сопствена увиЦвност служити као иутовође. Л.аке промене не треба му да понавља, нити се сме код оних од омање важности више задржавати, но што оне заслужују. Он треба да је снособан да оцени, које су му промене најнужније и најзгодније за реченичну комиозицију, да би ученици дошли до јасног и нрецизног израза; али у овом стадијуму он то неће образложавати зашто је и од куда је тако. Премда је за његову цељ- довољно кад исиуњава граматичке захтеве и у овоме своје ученике веџба, ипак он уз то може узети узгред и но коју од најобичнијих реторичких промена, као преокретање субјекта и предиката, нитање, узвик, метаФору и метонимију (промена имена) 1 . Много уочљивија врсга еквивалентности језичних облика јесте преокретање или обратно (суиротно) констатовање неког Факта, н. пр., „добродетељ заслужује похвалу", „норок заслужује нокуду", „три нут је благословен онај, који се бори за праведну ' | Метода наставе иомоћу еквнваленпшх облпка потиуио је разложена и објашњеиа у кп.изи« А. Г"1 81 \Уогк оп Епд-Пбсћ" од А. Р. Мчпвоп-а. У кп.иш се налази потпуп преглвд језичппх делова п ападиза речопица. Она се коже употребши или пре граматичких де<]'Ш1иција или у свези с овима. Особито је. днвно објашљепа унотреба е .пп. е, је]> помоћу ње је дат најбољи кључ*за мпо обријнс суптплпосш Енглеске Граматике, које од скраћнваи.а пронзлазе.

ствар", „без одбране је опа.ј, који се бори за неправедну ствф", „тоилотом со потиомаже вегетација, а хладноћом спречава". Сва овака веџбања већ прелазе област Граматике; она су у потпуној мери логичгса, а и реторичка. Међу тнм за наставу су ово најбоља врста веџбања, за коју се до данас зна. Овака веџбања учитељ може предузети са својим ученнцима са свим тако рећи неопазно, само ако је вешт да се користи за ово згодним приликама ; а резултат од тога биће, тај, што ће се ученици тиме врло јако подстаћи и заинтересовати, а уз то и примамљиве и корисне поуке добити. Али оваки рад треба предузети само онда, кад за то искочи нрилика неопазно, и тако рећи, примора да се извесна реченица на разне начине преокреће, и кад се она и сама по себи објаени. Учитељ н. пр., узима горњу реченицу, у којој је казато, да добродетељ заслужује похвалу, и одмах на то насгавља те даје овако иитање : „Кад добродетељ заслужује нохвалу (кад је добродетељ похвална), шта онда заслужује нротивност од добродетељи, норок?®' Оваки ученик од осам година, одмах ће уметн на тако нитање да одговори. — Као лаки иримери таквих промењљивих израза могу и ови служити: сунце се родило ; оно се онет појавило, сунце је одскочило,. сунце се види ; оно се иојавило на хоризонту ; појавило се на небу ; оиет је иочело владати ; оно није више под.хоризонтом, сунце није више сакривено, није покривено, није ишчезло ; сунце није сишло с престола, супцз се налази на, своме престолу. Још су многобројнији и разноврснији изрази, којима се исказује утицај сунчане светлости. А управо неисцрпни су синоними за рођење, живот и смрт, и они обухватају велику област која нешто припада истинском свету, а нешто уображењу. Почевши од Омира, сви су песници помагали да се готовина језгровитих сентенција од смртности умножи. ~ « : (Наставиће се)