Просветни гласник

309

стићн в донекле самосталном наставом, само нс у тако нотпуном облику као без ње. Оно што смо казали за речи, вреди и за реченице ; јер и овде чисто језични рад наслања се на оно, што дете стече и без нарочите наставе, намтећи реченице у оном склоиу и реду како мх ирима. 0 нојединим мислима оно усваја и речи и њихов склоп. Да би се неки ®акат исказао треба да се састави у реченицу : за ирост вакат треба нам нроста, а за сложен, сложена реченица. „Сунце је зашло", то је један ирост Факат V простом реченичном облику. „Ако изађега на какву висину, видећеш како се сунце рађа", то је један условљен ®ака г г у условљеној реченици. Ако емо помоћу усменог саопгатавања много простих и сложених ®аката упознали, онда смо тиме у једно научили и много сложених и нростих реченица. И сад, шта нам још треба ? На ово се може одговорити : као год гато ј е човеку од велике користи знање речи за исте сложене или просте Факте, тако је исто од погребе и знање свију језичних облика за исказивање истих било простих или сложених Факата. Но изучавање ових нрекобројних или допуних облика сачињава један део васпитања, које се не односи на стварно зпање него на сам језик. Као год гато се речи најлакгае уче и памте, кад им се и значење у исто време учи, исто је тако и са реченичним облицима, и с тога се ни реченице не смеју учити пре него гато им се значење зна. У колико се и кад се од овога иринципа одступа, то је већ у претходном довољно објашњено. Сад да видимо какав је задатак учитељев у овакој настави (ири учењу реченичних облика). Овде је његов задатак сличан са оним, кад он има да ради с речима. Учитељ има из.!есну реченицу, којом се нека ноука исказује, он може својим ученицима показати реченице у другом облику, иа онда

захтеваги од њих, да они пореде те разног облика реченице, да сами изналазе друге реченице, којима Ке исго исказати, и то са или без промене употребљених речи. Ово је до сада била најобичнија метода, по којој се је вршила Формална настава у Граматици. Само при томе се мора еистемски радити, и ако се не смеју ученици приморавати да сам тај систем усвоје. И ако нређемо да нитамо : од какве нам је користи Граматика 1 (нашег сопственог језика), онда ћемо наћи, да је ово једна од највећих добити, које нам она даје. Међу најпростије примере еквиваленције, спада преобраћање из активнога у насивно стање : „Цезар нападне Британију", дБританија буде Дезаром нанаднута". Даље могу се навести : чромена између именице и за-менице, иреобраћање именица, придева и глагола у реченичне делове и облике говорне. Међу најбоља нринремна веџбања еквнвалентности спада исиуњавање, празнина и елинса, које тако редовно у сваком језику долазе, да им се засебно место мора дати. Половина тешкоћа у граматичкој консгрукцији долази од тих елиитичких облика. „Ваша доброта учиниће да ја добијем гато год да пијем", то остаје као једнаграматичка загонетка све дотле, докле се тај израз не допуни са : „будите тако добри, те ми дајте гато год да пијем". Уиотреба именица као нрпдева са свим је елиитичког облика, као н. пр., „камени зид", „зид, који је од камена направљен"; сребрни, бакарни, златни новац и т. д. Друга важна врста скраћивања или свођења састоји се у преобраћању реченичних делова у апстрактне именице, на нример, „гато видимо, то верујемо", „вићење је веровање." При склапању речи и реченичних делова у реченице има веће разноврсности. Гечи, којима се одређује квалитет, могу се