Просветни гласник

308

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА

је таква, како ће пробудити интерес код детета. У прози написане ствари теже је памтити, али често се такви комади могу боље употребити него песнички. Међутим није ни с економске стране добро, да се задају сувише дугачки комади. Главно што ми хоћемо да постигнемо учењем на памет прозаичних комада, то је леи реченични облик, згодни изрази или реченична преокретања, да бисмо извесну мисао исказали; а такве језичне ствари ми не можемо ученицима улити у главу самим учењем правила. Но ово се не постиже ни на тај начин, што ће се речениде неког дугачког места једиа на другу низати и цео тај низ на иамет научити, него много пре до таквог се резултата долази ако ми из тих места поједине сентенце изаберемо, а нарочито оне, које су карактеристичне бмло по структури или ио начину изражавања, на само то научимо на памет. Врло младим ученицима не могу се лако такви угледни облици нротумачити, и они морају да их уче на намет. Али кад они.дођу у доба критичгсог разликовања, онда не треба више да се употребљава учење на памет читавих места (комада), него место тога, треба да се изаберу поједина места у облику појединих сентенција или кратких низова таквих сентенција, па да се то критички нроирати и да се тачно изнесу карактеристичне стране, било рђаве или добре, и тек онда, и то само те сентенце, да се запамте. С тога је оно ногрешно шт.о у Француским лицеима лепоту израза негују механичким меморирањем (иамћењем) читавих комада на ма како да је добар језик у ономе што се учи на памет; јер ученици у таквим заводима већ су ирешли оно доба, кад се ленота језика може неговати само голим памћењем речи и израза. Метода, која се овде употребљава, мирише на Француску дресуру и поред тога наговештава, и неспособноет да се нешто

критички оцени. Кад је већ ученик способан да оцени поједине сентенце и кратка места и да им право значење разуме. онда ће он радо такве ствари занамтити. За мало одрасније ученике веџбања у говору и исказивању наученога на памет дају најбољу прилику, да се ноједина места из поезије и угледне прозе запамте. Претходне примодбе о језичном васпитању поглавито се односе на саме речи, и ако смо ми морали по где-где узгред да узмемо и објашњавање других језичних делова, као што је склои (Синтакса) реченица. Међу тим овај носледњи део мора се нарочито за себе разложити. При говору, читању, као и при слушању кад други говори, ми примамо у исто време не само речи него и ред, склоп и састав читавих реченица и ставова. Поједина места, која на памет научимо, служе нам као углед за реченични склон, и то како у погледу положаја речи, тако и за израз. Ми треба да смо познати са свима најважнијим разликама у реченичнпм облицима, много пре, него што можемо једну реченицу граматички раставити. Но учитељ може оставити да се овај процес усвајања реченичних облика узгред и неопазно уз читање сам но себи врши, он може дакле и не обраћати нарочиту пажњу на ово усвајање; али он може и нешто предузети да би овај процес убрзао. Ја узимам да ученици још нису довољно зрели за наставу из Граматике, и нрема томе узимам овде у обзир оамо онај рад језични, који се у овом нравцу може вршити код ученика и ире него што достигну оно доба, кад се у том правцу помоћу Граматике може дејствовати. Међу тим, то доба на скоро настаје но што ученик ступи у школу, и пре него што то време дође могу се ученици и без нарочите граматичке наставе нрипремати за Граматику, и ако овим неће да се каж-е, да се то не би могло но-