Просветни гласник

54*

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА

427

оној првој замерци на „старинском механпчком меморнсању*. Многе су ученице одговарале од речи до речи нз каиге или „диктанда". Једна не зпађаше нн о чему је питана. А кад јој иаставник напомену прве речи, она одрешн и говори као из књиге докле јој не рекоше : ;; добро, добро ! доста" ! Млоге сам спремао за испит зрелости или учптељски испит и том приликом сам се уверио, да наша омладина ннје глупа (но је можда внше несташна), а нарочито женскнње, и да је у млогоме крива лоша настава што су резул(Настав тати њени тако неповољни. Једна рече један пут: „Нама су то задавали одавде довде и ми смо сматрале за дужност да то научимо, само да не добијемо рђаву белешку. Ништа ми то иисмо разумевале овако, па зато и не знамо. А да смо ми то онда разумевале, ми би то знале и. сад и ... Друге су иојединости више личне природе и ја их морам изоставнти. Из свега овога видимо, да се одиста и у овоме заводу налази подоста оне опште карактеристике, коју смо нашли у свима досадањим школама нашим. :иће ое)

ВДОПИТАЊЕ КАО НАУКА од Александра Вена

ГЛАВА ДЕСЕТА ВРЕДНОСТ СТАРИХ КЛАСИЧАРА (Наставак)

Глава , у којој се говори о ваепитној вродности појединих иредмета, намерно је остављена неиотпуна; јер оно рогобатпо питаЈ»е о изучавању класицизма треба засебно и што ошпирније расправити. Ово је једно најважније питање за више васиитање, које се у данашње време може истаћи на иоврпшну. Засленљени борци класицизма сматрају, да су латииски и грчки језик неизосгавни и безусловно нужни за свако једро и свестрано васпитање. Код њих нема никаква друга пута, којим се може доћи до универзитетског образовања. Они неће чак ни да признаду , да се је васпитна вредност класичких језика, услед много. бројних промена и огромног развитка нових знања у току последња три сголећа , знатно променила, и да данас, баш због тих промена и развитка новог знања, изучавање римских и грчких класичара не може имати некадање вредности. А кад им се каже, онај неоспорни ®акат, да ми ове језике данас не можемо употребити као језигсе, онда

они излазе с разлозима, које Еразмус, Сазаиђоп и Милтон никад иису истављали. У средњем веку латински се језик у оппгге свуда употребљавао. После заузећа Цариграда изли се грчка књижевност преко западне Европе и та струја захвати и највеће умове тако јако, да незнабоштво поново оживи за неко време. Хришћанском научару грчки је језик био од корисги, и он га је сматрао као једну благодат, јер ту је он нашао нови завет у оригиналу, а тако и радове источних црквених отаца. Ревност, која је овим путем постала, омогућила је, да се један нов језиц у наставу унесе, што је угодности човековој морало изгледати као велики захтев. Овај приновак наши универзитети примише, и сад учитељима и ученицима била је дужност да знаду латински говориги, а грчки читати и разумевати.')

) На тај иачин у средњем веку латински језик узет је за основу васпитања, не због лепоте шегове класичке литературе, нити ради тога, што се