Просветни гласник

429

потпуцо исказати сваким модерним језиком цивилизованих народа. Но обично то се не нризнаје у потпуној мери односно морала и метаФИзике, јер се тврди, да на пример Платове и Аристотелове духовне творевине никако не могу имати своју првобитнуједрину ако се преведу ма на који језик о грчког оригинала. За тим се вели, да се само у класичкој литератури налази ризница изнесних социјалних м историјских Факата, која се тичу старога света. Међу тим, све се ово лепо и тачно може превести, и већ је врло много ства^и лреведено и на модерне језике. Али и овде прави се изузетак, јер се тврди, да се ни најбољим преводом не може иотпуно све оно пзнети, што се односи на унутрашњи или субјективни живот Грка и Римљана , као што се то може учинити читањем оригинала. А што се тиче грчке Филосошије сада се може са свим одлучно тврдити , да се љени принципи, наука и сунтилне разлике, помоћу нревода и коментатора (тумача) који пишу енглески, Француски и немачки, у данашње време боље разумевају, него што су се могли разумети пре једног или два столећа. Цела је истина, да добар превод исто толико, ако не и више, зависи од познавања самога нредмета, колико и од знања језика. Еад је учитељ грчке литературе у Созшо-овој илатонској Академијн у Фдоренцији држао предавање о Платону, латински су Аристотеловци с највећом озлојеђеношћу питали, како може један човек, који никакав философ није, објашњавати једног ФВлосоФа. Иа ни онај се навод не може одрзкати као уместан, у коме се вели, да се унутрашњи живот Грка и Римљана може иотпуно разумети само иомоћу њиховог (грчког и латинског) језика. Унутрашњи се живот мора разумети ио спољњем животу, а ово се опет може у сваком језику представити. Чим ми можемо добро да изложимо мишљење., рад, установе и историјске моменте неког

народа, онда смо ми кећ тнме добили могућност да појмимо унутрашњи жинот тога народа, у колико се то, наравно, у опште из даљине може учинити. А све се то може са свим и тачно учинити, кад се оригинали добро иреведу, и у колико је потребно прогумаче. Оволико ће бити довољно, за решење оног питања у кодико су за поједина стручна занимања нужни класички језици. За медицину, на пример, нико неће тврдити, да се нешто добија изучавањем класичара. Хинократес је преведен. Што је Гал знао, то се данас зна и без његових сииса. И свако медицинско дело старога света, данас може имати само историјску вредност. Па, без сумње, и правник данас може бити без знања грчког језика. А што се тиче латинскога, ту напослетку још би се можда и нашао какав разлог, да је правнику тај језик потребан, на нр. због нашег односа ирема Римском праву, али и ово је већ толико пута преведено на модерне језике, те га сваки може читати и без знања латинског језика. А они латински изрази, који се не могу превести на матерњи језик, могу се сваки на свом месту објаснити, и онда нема никаква разлога да неко учн цео латински језик због неколико израза. Међу тим за читање латинских орпгинала довољно је за обпчну нотребу, 1 ) кад један тај језик зна. Увек се је сматрало као нешто, што се и по себи разуме и што се никад не може спорити, да је свештеницима већ због самог њиховог иозива безусловно нужно, да знаду класичке језике. Међу тим, ни ово не вреди у потпуној мери; и овде се морају узети у обзир извесне околности, којима се она нотреба класичких језика и

•ј Господин 81<Ј&\У1ск вели : «један научар правиик мора анати латинску Граматику и неки део латинских речи 8 . Међу тим не може се никако сматрати као неоспорни факат, да је правнику лат. Граматика нужна.