Просветни гласник

430

за овај позив ограничава. Један свештоник треба да разуме Библију у оригиналу, а за то свакојако треба знање јеврејског и јелинско-грчкога језика. Класички грчки језик и кдасички грчки аутори нису потребни, а латински је потребан само за латинске црквене оце, шоластичку Теологију и теолошке научаре ре®ормације, заједно с Дутером, Меланхтоном, Калвином и ТиггеМп-ом. Међу тим ни једна књига није тако много коментирана као библија. И сва та многобројна тумачења и објашњења религиозних испитача и иаучара, пренета су и на матерњи језик , те је библија исто тако објашњена и на матерњем језику. Тешко да се ишта може наћи у библији, што се не би могло исто тако лепо разумети и без знања грчких језика, на матерњем језику, као што га разуме и најбољи зналац класичких језика и аутора, и изучавање класичких језика мора дуго и много трајати и силно времо упропастити пре, него што се помоћу њих, нађе што год у библији, што се са свим и без класичког знања може научити. Међу неразложне иретераности, које о овоме питању владају, може се и то рачунати што се при васиитању свештенства врло мала важност даје јеврејском језику. Црквене власти, које иначе много захтевају од оних, који се спремају за свештенике, врло су благи у погледу јеврејског језика, јер пропуштају капдидате свештеничке и с врло незнатним знањем овога језика, те је ротко наћи свештеника, који се служи и библијом на јеврејском језику. А међу тим стари је Завет, у коме се налази волико изобиље појезије и осећања и који се односе на тако једно давнашње друштвено стање, једна од најтежих књига за превођење. Ако се, дакле, призна да је стари Вавет још неисцрпљена или можда неисцрпна ризница за знање првобитног језика, ипак остаје онај Факат, да се у опште врло мала пажња

поклања јеврејском, и да се читањем новога Вавета у оригиналу тегако можо наћи што год ново, чега већ не би било у многобројним данашњим теолошким расправама и објашњењима. ЖеИрГеШ није знао пи мало ј евројски, а само нешто мало грчки. Јелинско-грчки новога Завота нема никакве везе са класичко-грчким ауторима. По томе јелинско-грчки могао би се исто онако у теолошким семинарима предавати као и јеврејски, и са свим одвојеио од грчке литературе незнабожачког времена. А пгго се у овим незнабожачким књижевницима тражи један извор духовне хране за хришћанску цркву, то је доиста нраво чудо. Исто јо тако чудновато, да ее хришћанској деци, која се тако брижљиво чувају од речи, које се тичу нолних односа и неваљалства, са свим мирно даје у руке све оно, што се о томе у класичкој литератури налази. Најприроднији би начин био да се задовољи потреба класичког знања код своштенства, да се један мали број богослова нодстакне, те да изучава класичке језике, који су потребни да би се библија могла читати у првобитном тексту, и да уче сво оно, што с тим стоји у свези, а међу тим они остали, где би дошла велика већина богослова, да се ослободе од овихјезика, ношто би они могли то време употребити за корисније ствари. II Уметничке творевине грчке и римске литературе само су помоћу знања тих језика приступне Неоспорна је истина, да су извесни в^штачки е ®екти литерарних творевина, а нарочито појезије, нераздвојно свезани с језиком, и да се ни на који други језик не могу нренети. Али, међу тим, ови са свим особити еФекти нити су но себи најзначајнији, нити су за литературу најдрагоценији. Особености, које се могу превести много су веће вродности него оне, које се не могу