Просветни гласник

ВАСПИТАЊЕ преводити; а ако не би бидо доиста тако, он/1 а нека нам се каже како би ми данас стајали с библијом? Понајнезгоднија особина (квалитет) за превођење то је нагласак. 0 њему се номоћ} 7 нревода може добити врло нејасна, или и никаква представа. Па и саме њежније везо речи, могу се у нашем сонственом језику исто онако јасно представити, као што су ученику, који би их читао у оригиналу. А после у мртвим језицима много је које чега од њихове битне једрине избледило и неповратно изгубљено. Учећи грчки, ми не можемо доћи у онај положај према Оофоклу или Омиру, у који долазимо према Гете-у, кад немачки научимо. Све, гато је у стању да научи један језичар (учитељ језика), то он може и другима који не знају дотични језик, саопнггити, и умеће наћи средства и нутове, помоћу којих то може најбоље учинити. Насладе, које се траже непосредно у оргиналима класичке нојезије, снадају улуксузне ствари научног рада (изучавања). Велика маса ђака, неће никад дотле доћи, а трошак што га учине учећи класичке језике, несразмерно је- велики и огроман. Сем тога, онај део што се н код највећих песника може превести, тако је велики и значајан, да ми тиме у самом нреводу добијамо све што је важније и интересантниј е. Треба номислити само с коликим је одушевљењем примљен Роре -ОЂ превод Омира. Хорације ће бити један од најтежих старнх иесника за нревод, али баш ова тешкоћа учинила је, те су се овде показала права чуда умешности да би превод био сличан с оригиналом, и ко је нознат с иреводом овога дела, који је за свакога у данашње време пристунан, томе је отворена ризница ове рајске појезије. ш. Класички су језици најбоље средство за образоваае духа На овај аргуменат ноборници класицизма 0 ису се позивали у оно врене, кад се је

КАОНАУКА 431

сматрало, да су мртви језици кориснп као језици. С тога у XVI. и XVII столећу или у опште нису признавали онај аргуменат или му нису давали никакву особиту важноет, сматрајући га, да је норед осталих, излишан. А што се данас на њега тако велика важност полаже, тим се ноказује, да се ранији аргументи сматрају као слаби и изанђали, или бар као недовољни да могу оправдати и у данагање време класичко образовање. Овај нови аргуменат замотан је у ону врсту неодређености, у коју се најзгодније могу прикрити рђаве ствари. Ва то морамо разгледати у чему се то састоји тај уображени унлив класичких језика на образовање духа. Пре свега, учењем класичких језика са свим се добро обилатог рада даје намћењу, али ту се не може говорити о некаком образовању, него сано о извесном проширивању или богаћењу памћења. У таком раду нластичка снага органнзма утрошп се у извесној количини, те с тога после не достиже за друге цељи. У томе се унраво састоји трошак, за који ми морамо тражити извесну надокнаду. Опособности, које се нарочито негују и развијају класичким језицима,сиадају у вигау врсту: расуђивање и консгруктивна или тво, рачка сиособност. А у вежбања, иомоћу којих се образовање ових снособности постижерачуна се стадијум Граматике и нревођење. Унлив Граматике лако се може измерити. Учењем Граматике веџба се памћење и добијају се извесна иравила и њихова примена са изузетцима , према томе, како се кад јнто учи. Мењање је најлакши део од тога. Датинске именице са а у првој деклинацији, деклинирају се по извесном обрасцу; ученику се да. једна реч, на пр., рвппа и ученик сад то треба да измења ио обрасцу Гепта или по ма којој другој речи која је за образац узета. Тако и све остале речи. Оаака је операција свуда нужна,