Просветни гласник

НАУКА О БИЉНОМ ТКАЊУ

587

НАУКА 0 БИЉНОМ ТКАЊУ

С. ЋЕЛИЧНА ТКАЊА. (у УЖЕМ смислу). Иодвла биљних ткања Биљна ткања веома су различна по положају, вези, развићу и Функцији. За то је нужио, да се ради прегледа класиФивују. Та класиФИкација може се извршити са три разна гледишта: физиолошког , Филогенетичког и с гледишта историјског развића. Изгледало је, да је за природну и осноиаву класиФикацију понајзгоднији иринциа историјскогразвиКа. Ботаничари су мпслили, да ће применом тога принципа моћи да сведу све облике развијених ткања на извесне меристеме и типове. И доиста се доказало, да извесна, у развијеном стању хетерогена ткања, нринадају једиој груии, док нека иривидно једнака ткања (н. нр. водено ткање и њему аналоги облик сложене нокожице) генетички су разлнчна, — Али применом тога принцина само се у неколико успело. Од како су се ночела Физиолошка испитивања, тежи се, да се животне поЈаве сведу на нроцесе, који се врше у ћелицама и ткањима. Ова се тежња огледа у заједничком развићу анатомије и Физиологије. Тиме се сазнало много што о Функционалном значају морФолошких односа ћелица и ткања, па се ипак није иокушало, да се из њих изведе принцид подела ткања. Тек у новије време подожен је темељ физиолошком систему ткиња. То је учинио Швенденер (1874 г.) увођењем механичког система ткања у биљном телу. Сигурност, којом се даје представити овај систем ткања као анатомско -Физиолошка целина, уливала је наду, да ће се моћи ноставити природни систем ткања, који би почивао на физиолошким нринципима. Механички систем ткања, који служи као пример за све друге Физиолошке системе ткања, састоји се у овоме : Има ћелица, које у биљном животу играју просто механичку улогу, с тога су и назване механичке Иелице. Одликују се великом чврстоћом. Овде епадају кончасти

елементи са дебелим мембранама и великом аисолутпом чврстоћом, н. пр. ликини копцн, лнбриФормне и дугачке коленхимске ћелице; њима се нрибрају и склеренхимске ћелице. — Те механичке ћелице, које имају да служе грађевинској мехапици биљке, тако су поређене и здружене, да је дотични орган у стању да се снажно противи истезању, притиску, савијању и т. д. Ири свем том оне остају у нормалном стању све дотле, докле се њпхова упорност врши у границама њихове еластичности. Налазе се у оним биљним деловима, који треба да су чврсти, те да се својом чврстоћом одупиру снољним силама. Да се какав биљни орган гато боље одупре н. пр. савијању, може се постићи врло разним конструкцијама. Тако механичке ћелице образују често шунље цилиндре (Огаттеае), који са најмањим материјалом достижу релативно велику чврстоћу. У свима случаје вима види се, да ностоје принципи грађевинске механике, како у количини материјала тако и у спајању и ређању механичких ћелица Заснивање механичког система ткања показало се корисно не само у физиолошком већ и у анатомском погледу. Чнтав низ дотле неразумљивих анатомских чињеница објаснио се увађењем механичког принципа. Тако н. нр. пре је била забуна односно места где се лика палази. Но на основу Швенденеровенауке може се рећи, да се лика налази тамо, где је потребна, а нема је или се налази само мадо, тако да не може да вршп никакву Функцију — где би била сувишна. Н. пр. у многог дрвећа лика постаје само дотле, докле биљка треба да буде заштићена од савијања, а то је у младости; ади доцније, чим је дрво постало масивније, лика се више не образује. Нрема примеру, који је Швенденер дао, многи су покушалп, да физиолшки принцин примене и на остала ткања и том су нриликом открили важпе односе између физиолошке Функције и морфолошког развића ткања. Тако Хаберланд у свом делу „Рћу74 *