Просветни гласник

764

0 Н А Р О

д н о с т и

подручна прастара владичанства: калочко, чанадско, велико-варадско и београдско у Ердељу (АЉа ЈиКа, Кагкђиг^) већином уУгарској. С тога, чим се дала прилика, столица митрополитова би премештена у Бач, и он се зваше бачки митрополит, а у Срему оста само владика, који, припадајући српској јерархији, разуме се да бегае ван свезе са Угарском. Доцније, на крају 12 века, нагињући Риму, преместише столицу из Бача у Калочу. И калочко-бачки митрополити, прем да накловени унији, брањаху ипак неко време с успехом права словенскога обреда ; али, на жалост, нађе се и међу њима затуцаних полатинитеља, који се, за љубав земаљских добара, не устезаху да поткопају своју самосталност и ону словенскога црквеног обреда. Кад 1228 сестра угарскога краља Андријс II задоби нрави Срем, те овај придружише Угарској , питаше калочко-бачки митронолит Угрин папу, шта да ради са православним владиком сремским. Папа Гргур захтеваше да се владика покори, али да се епархија не полатињава ; у противном случају, да се Срем еастави с Бачком. Потоње владике сремске посташо унијати, који као п владике: загребачки, сењски, крбавски, ердељски, чанадски и велико-варадски беху у нодручју митрополита калочко-бачког, а тим дођоше у сукоб са својим вернима, који унију сматраху као мост за полатињавање. Властољубивост латинских владика и калуђера, који не познаваху доброга духа становшштва, незадовољни будући јединством у догми, тежаше непрестано за искорењивањем словенске цркве, изазваше страсти, које је по целој пространој митрополији калочкобачкој, а од чести и острогонској, ваљало угушивати огњем и мачем. То је учинило, те је унијатска јерархија постала немогућа. Уз турске ратове, њихове епархије већином беху предале латинима, најпре као титуларне, а после п са свнм.

Словени у Чешкој, Далмацији, Истрији, Словенској, Угарској, Хрватској и Славонији изгубише с временом своје нрастаре богате епархије и манастире; а тим су оштећени што се тиче народности своје и иолитичког значења тако, да га је у немачком царству готово нестало, а у аустро-угарској су запостављепи и нритешњени. Али, што је словенска народна црква од 9 века амо изгубила полатињавањем на западу, то је на истоку преобилато накнадила неочекиваним проширењем руских граница до тихог океана, до Америке, и на другој страни до Јерменске, где ширење словенске цркве не иде насилно и напрасно, већ природно и трајно. Осим тога Румунија, Србија и Црна Гора, Грчка и Бугарска овога века, такођер су стубови православља, а и у Аустро-Угарској, Босни и Херцеговини, на место старих енархија, појавише се нова владичанства и манастири. Вредно је обратити пажњу и на то, да се Немањин син звао Гастислав, или, од мила, Гастко, као и моравски кнез, а калуђерским именом Сава, као и први митрополит сремски, ученик словенских аиостола. Долази други наставни нредмет, којим се народна свест може особито пробудити и унапредити, који је управо острог, бедем, и заштитна светиња народности. Међу свима животним знацима некога народа, по којима се нознаје његов духовни и душевни карактер, заузима језик с правом прво место, као непосредно и замашно исказивање човечјег духа. У језику имамо не само ноуздано мерило, кад хоћемо да судимо докле допиру представе и појмови некога народа, него он нам открива, кад добро у њега загледамо, дубоке и неочекиване ногледе у суштину и природу духа у опште, и у особине свакога народног духа на по се. Јер како речи нису саме стварц, нити непосредни отисци стварн и опажања у човеку и ван њега_, него само представе (које човек о њима у свом духу ствара) узимају на се тело; то је у сваком