Просветни гласник

О Ц. АРОДЦОСТЦ

и што је између свих словенских народа најпре у нас поникла драматска књижевност, у Дубровнику! Па Вук и његова школа, и свенародна тижевност , са језиком чисто народним, за народ ! Вз г ка нема да покаже ни једна словенска књижевност, па ни оне других културних народа! Ни једна нема таки, и тако добро нрикупљен и уређен зборник народних умотворина. — Оамо је наш правопис, који одговара захтевима науке. Немци на пр. имају данас два своја поправљена правописа, од Ј. Грима и државни, али су оба историјска; а Италијанци су од новијих народа најближи Фонетици, па су у том онет заостали иза нас. Све буквице и правописи беху испрва ®онетични т. ј. на гласовима основани, на тек с временом носташе историјски, по што се језик у току векова мењао, а писање тада беше нотешка вештина, тр стари измишљене једном знаке пазише као драгоцено благо, које не остављаху на страну ни онда, кад се више не употребљаваху као знаци за 'одређене гласове, или за гласове у онште. Некоме се правопис може учинити мала ствар. Али, да је правопис био свагда Фонетичан, ми бисмо у њему имали тако рећи готову повесницу како се језик развијао; а друго, зар није боље за просвету народну, кад мала деца могу данас да науче писати и читати за неколико месеца, место да то уче по више година? Еао сваки људски нроналазак, тако и ироналазак, или боље рећи уређење буквице није дело једнога човека и једног размишљања, него је резултат различних огледа, које многи чињаху у дугом низу година. У источних Оловена одликоваху се на том пољу : св. '(гириао, а може бити и св. Елимента", св. Оава, Петар Велики, и Вук. — Па Вукове и Даничићеве заслуге за акцентуацију, ту музику говора! Прави српски језик, језик народни, тек је у почетку овога века стекао своју граматику и речник, драгоцене радове Вукове, који много вредо не само за ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

практичну потребу, него и за науку. — Он је писао и прилоге за српски народопис, земљопис, политичну новесницу и историју језика и књижевносги; превео је Нови Завет; борио се по столећа за чистоћу и правилност најблагогласнијега између еловенских језика. О&е године, на Митровдан, биЛе 100 година од рођења Вукова. Надам се, да Иемо тај Митров дан знати достојно ирославити! Даничићев рад иде напоредо са развитком науке о словенским језицима, а кашто га и претиче. Он је први написао научну граматику тога најленшег језика словенског, поређено и на историјској основи, и то : корене и основе, облике и историју облика, а од синтаксе део I; недостаје нам само још II део синтаксе и наука о гласовима. Он је нанисао речник из књижевних старина српских, какав нема да покаже ни једна словенска књиж,евност. Онјеударио гемел^ великоме академијском речнику, који не уступа Јунгманову чешком, Линдовом пољском и Академијском руском. Издао је угледно толике историјске споменике, политичне и књижевне. Превео је Отари Вавет, Орпску исгорију од Мајкова, Писма о служби божјој и т. д. и накисао многе раснраве, реценсије и полемичне списе. А и као наставник и секретар научних друштава има својих неоцењених заслуга. Што Орби и Хрвати данас добро стоје са науком о своме језику, и што се па пољу словенске Филологије мо?у норедити с другим Оловенима, у томе Даничићу, носле Вука, припада највећа заслуга. Али он је тек науку о српском језику подигао на данашњу висину, пронашав јој и утврдив правила, изведавши је из првобитног, посебног стања на поље поређене и заједничке науке о језику, која обухвата живот језика, од постања његова до данашњега стања, и то поређено са ближим и даљим сродницима његовим, нлемена арио-европског. На пољу језика дакле заузимамо часно место; наша уметничка лирика и драматика, 98'