Просветни гласник

8 1 !к

ИЗПЕШТЛЈИ ПАДЗОРНИКА ОСИОПНПХ ШК0.1Л

ееби да тако запуштена деда у нераду кроз више меседи нису могла бити за кратко време успособљена за прелаз у старије разреде. С тога месно учит. веће реши, госп. министру на одобрење ноднесе, и госп. миниетар одобри : да сви учениди и ученице остану сваки у своме разреду и у идућој 1886-87. школ. години, само да ее у I. разред, поред прошло-годишњих ученика упишу, као и увек, нови учениди, с чега I. раз. добије два одељења. Акт госп. миниетра о томе датира се од 23. Јуна 1886. ПБр. 5126. Последица овога, евакојако ванредног корака, била је та, да су деца за једну годину старија, да је успех општији и бољи и да сам ја био ове године у ноложају да осем 1-вих разреда — премештам у стариЈе разреде или сву децу (н. пр. IV. раз.) или је остало само по једно, које због умне немоћи и ограничености заиста није могло ићи упоредо са свима осталим својим друговима. Само у оба I разр. остало је сразмерно више њих да нонављају, јер ту има ученика и ученица и од ове године, поред лањеких. Похођење школе, са неотклоњивим изузецима које производи или сиротиња или нехат, у опште је такође — осем продужне школе — задовољавајуће. По бројном стању изостанака, по раду школског одбора и управе школеке, види се да су предузимали све мере да осигурају уредно долажење ученика и ученица у школу. Па и ученици продужне школе морали су најзад долазити, под притиеком претња и казни ; и кад не Си било других неприлика од којих свака нродужна школа иати, зар би био и у њој исти успех и корист која се од ње очекивала, кад је она установљена. Само од 8. уписаних ученица продужне нпсоле, нпје ни једна походила школу, из разлога, што родитељи њихови ниеу хтели, ни смели да дају децу женску у заједницу еа мушкарцима, који се сами сматрају да еу ђаци на силу, и судећи по усменим жалбама месног унравитеља школа и др. наставника

и наетавница који су у тој нпсоли поједине предмете предавали — ученици нродужне школе посве су се лоше понашали, тако, да је управитељ казао да им, вели, није сгављено владање у иснитни спиеак, што су „сви лоши". Један је н. пр. дизао столицу на учитељицу природннх наука; неке је морала онштина, као шегрте, кажњавати. Једном речи изгледа да је то била једна необуздана гомила дечурлије, недостојне да се зову ученици. С тога, а из више других разлога, о којима ћу ниже говорити, требало би све продужне школе укинути. Што се тиче начина како су поједини наставници и наставнице радиле, нема шта особито да се примети што би њима у покуду иш ш. Њихове саособности, што се тога тиче, стоје у оној међусобној мери, као и оцене дате им на испиту, наравно са индивидуалним разликама. Тако, желети је обема наставницама женске школе већу умешност у погледу веће еамосталноети у раду, што им је и по испиту казано. Оне су обе „заступнице" и успех им је сразмеран њпховој спреми, а оцена сразмерна броју разреда, пошто је женска школа подељена само на два одељења са по два разреда. Но трудољубље, коме свакад ваља одати хвалу, није ни једном оскудевало. А због умереног броја разреда, није тешко било водити и користан надзор и преко године за време рада у школи. Колико еам разумео, неке су од наставница мушке школе радо се обраћале своме управитељу са питањима како би ово или оно боље предавале, што им је увек а ноказивано. Световао сам им свима, да и од сад живе у лепој слози и договору. После ових општих напомена, није, мислим, нужно да о сваком предмету понаособ говорим. У X делу „Упуства" где се наводе „министарски раепиеи и наредбе", тачке од 1 — 20. односе се већином на школскуадминистрацију и рад школског одбора. Ја сам