Просветни гласник

ЗАПИСНПК ГЛАВНОГ ПРООВЕТНОГ САВЕТА

891

Љуб- Еовачевић предлаже, да свако село, које припада шкодској општини бвра по једвога чдава, а ти чланови међу собом да бирају председника. Ј. ПециК објашњава, како би требао Савет пре свега да реши _ако налази за потребпо, питање : колико може бити пајвише, а колико најмање ч.5анова у школском одбору. П. СреКковиИ тражи, да у месним школсквм одборима буде свуда по 3 члана и ови да буду из места у којпма је школа. Ј. Пеци& наглашава, какве би се неправилности и злоупотребе могле дешавати, ако би школски одбори били састављени онако, као што предлаже г. Срећковић. Он констатује као Факат то, да од 1882 год. када је закон о основним школама ступио у живот, до сада није било скоро ни једне једине жалбе око избора чланова месних школских одбора, те према томе сматра као најбољи доказ,како састав школскога одбора не треба мењати. Једино, што би Савет могао променити у месним школским одборима то је, да реши питање о томе: ко ће бити председник школског одбора. После овога Савет је решио : да састав школскога одбора остане и даље овакав какав је но закону о основиим школама, а предсет,ник одбора да буде увек изабрани грађанин онога села или места, у коме је школа. III. За овим је дошло на ред да се реши питање о окружним одборима за варош Веоград. Др. БакиК предлаже да за сваку школу у Београду и у свима већнм варошима буде толико засебних школских одбора, колико има засебних школа или управитеља. Ови засебни одборн да чине главни школски одбор. Посебни одбори да бирају себи председника, а тако исто и главни школски одбор да има свога нредседника. Пошто ће у Београду постајати окружни одбор за округ београдски п, пошто варош Београд представља за се округ, то је Савет одлучио: I. у Београду и другим већим местима има толико засебних месних одбора школских, колико има самосталних основних школа илп унравитеља тих школа. Сви пооебни одбори једног места саетављају главни

месни школски одбор. Правила о раду посебних одбора и главног одбора, прописује министар просвете и црквених послова; и II. У Београду постоји, поред тога, виши школски одбор, који је по саставу и раду онакав као и окружни школски одбори. IV. Прочитано је иисмо г. министра иросвете и црквених иослова од 20. ов. м. ПБр. 13192., којим се шаље Савету на увиђај »Прва Француска читанка" и тражи се мишљење Саветско о томе: да ли је потребно прештампавати ову читанку на начин како је то до сада рађено, и, у онште, је ли овака читанка потребна или није и чиме би се иначе могла заменити. Уз писмо шаље г. министар Савету и реФерат г. Е. Берберовића проФесора беогр. гимназије о овој читанцп, који гласи : Господину директору овд. |. ђимназије На акат господина министра просвете и црквених послова ПБр. 12826. од 7. овог месеца имам да одговорим ово што долази. Мислим да би за сад најпре требало саставити главна иравила Француског изговарања са потребним комадима за читање' подесним у исто време и за превођење, а одмах за тим и науку о мењању променљивих врста речи са онолико задатака за превођење са Француског на срдски, и обрнуто, са српског на Француски, колико је довољно за нримењивање свију у овом делу граматике изложених правила, да би теорија ишла упоредо са практиком, без чега се пе може постићи жељени успех. Психолошка јеистина, да би у овим практичким задацима требало обратити особиту пажњу и на вежбања у говору, јер тиме не само што се ђаци уче бољем изговарању непрестано вежбајући своје говорне справе, већ нм се а слух поступно навикава на појимање туђих гласова и речн оном обичном брзнном којом се у исказивању мвсли изговарају. Систематичко излагање прописаног граматичког матернјала требало би спојити са садашњом методачком вештином у изучавању језика, другим речима, требало би вештоспојити наралелно теоријско и нрактичко учење језика, јер се у нрактици већ свуда показало, да се самом систематнчком