Просветни гласник

КРИЗА У НАСТАВИ

901

наступа умор који сдаби, а често је шкодљив и мислима и здрављу у опште. Где год шушка, нешто живо има. И пошто су ове тужбе опште, мора свакојако бити некога основа, премда се како ја мислим, много претерује, приписујући самим шкодама посдедиде, којима би могди наћи узроке и на другој страни. Ади непоречиа је ствар, да нагомиланост постоји и да тежи да се све више и више увећава. Нападано је на гомилу узрока који морађаху утнцати на ово стање ствари, узрока често заплетених, којима се кашто не би знале измерити последице. Мени се чини да то нису ни локали, ни учила, ни сувишни број часова. ни оптерећавање домаћим посдом : све то што се наводи као да су главни узроци постојећег зла. Пре -:0, 3и година није се говоридо о нретрнаности часова, а још мање у доба моје младости када беше још много више зда у смислу матернјала. Ако данашње, добро уређене школе (ово важи за Швајцарску а не за нас), са својим светлим и нроветреним собама, удесним кдунама и асталпма, упоредимо с нечистим и окрнаним кућама, са ниским и мрачним собама, у којима смо се ми трпали, налазим прегрдне успехе у хигијенском смислу. Такође не помињем, да је и број лекцпја увећан, јер ми их имађасмо бар толпко исто, ако не још и више од данашњег колена ђачког. Требало би дакле тражити узроке зду иначе, и ако се не варам, они су по већој чести у натрпаности грана за учење, које данас постоје. Ја тврдим, да ово нагомг давање студија раздичитих, које често никаке везе међ собом немају, јесте немпповна последица перијоде предаза. Дешава се, да нека грана, дотле негајена у школи, покаже се као веома, иди баш једино корисна, и тада се тражи с великом виком, да се уведе у наставне нрограме. Тада јој се тачно одређује место, и како ниједна од традицијоналних грана не може се оставити, креше се од ове, изоставља се нешто од оне, док се најзад не дође па један комадић без краја, на један потпури предмета учебпих, који без сумње оетају врло интересаитни, али који чине врдо сумњиву хармонију. Нема ништа ново у овоме, што сам овде казао. Много је бистрих духова дошдо до ПРОСВЕТНИ ГЛ.АСНИК

сличних закључака, и мени је пријатно што могу навести о томе ауторитет Т)г-а Наттопс1-п, једнога од најодличнијих невродога нашег доба. Испитујући једну младу болесницу прпча овај Американац од придике ово : „Скоро је то било кад ми једна млада госпа доведе своју кћер од 12 година да је прегледам. Дете беше иошло у школу и ношаше собом пунуторбицу књига. Ово девојче беше високо, бдедо и танко. Мишићи лица њена кретаху се болно а руке и ноге не могаху се одржатн на миру. Оно имађаше кореју (подпграиање од живчаних грчева), даље готово постојану главобољу са осталим знацима живчаних немира. У току мога испитивања ја је замолих, да испразни своју торбицу и да ми покаже своје књиге, што их је синоћ и јутрос учила. Књиге су биде ове: ингдеска граматика, један путовођа за ђака, аритметика, геограФија, историја Сједињених Држава, елементи астрономије, елементарна Физиологија и хигијена, учебник за Француски и Француска читанка. Свега девет различитих предмета. Деца су имала часове од девет из јутра и од три посде подне. Остављајући један час на ручање, по часа на вечеру, два часа на оддазак у шкоду п повратак, да се у вече свуче и у јутру обуче, осам часова на спавање (минимум, свагда недовољан), онда остаје свега шест и по часова на учење девет раздичитих иредмета. Нретпоставимо сада, веди Хамон, да се ма ко од вас читатеља или читатељица, повуче уједанмиран буџак, и да са евојим уређеним и извежбаним мозгом, са својим зрелим духом, покуша научити за шест и по часова девет раздичитих предмета, који вам нису позиати, да ди се не би уверили иосде овога времена да вам нредмети мадо иду у гдаву ? То је међу тим рад, којим се расејавају деца и то у Паризу још више него ди у Њујорку. (Догађај о коме је реч, посматран је у Сев. Америци). Какав је резултат ? Такав, да се знање тече на рачун самога живота жртве: њен мозак, тај извор жпвота, сам подмирује све издатке. Докле се мозак сатире учећи, развиће физичко трпи, мозак се најзад н сам умори, а особине закржљају. И у колико не наступи сдучај : пш^а1Ј8 ши{апсН8 за одрасле нашвх виших п средњих школа, у добу, када би организму физичком требало највише веж116