Просветни гласник

934

ЛЕТОПИСИ И РОДОСЛОВИ

бедджили ради усиомена. Ведешке кратких летописа о времену деспота СтеФана Лачаревића и Ђурђа Вуковића Бранковића иоказују, да су иотицаде из иера сувременика самим догађајима, јер се иотпуно нотврђују иридозима с друге стране. 2., Српски родосдови, а ио њима и иеки кратки детописи, нмају причу, у којој се доза Немањина преко „Србина" , 1нкииија доводи од цара Константина; ади та генеадогиска копча нема историске вредности. Језгро је тој причи ово: ,вб врћмена «е она моучителБСка" беху свереии цар Максимилијан у Риму, а Максентије иа истоку; како се цар Константин с љима борио о власт и о царство, па их божјом помоћу и победио. Победив своје иротивнике, цар Константин усвоји Лџкинија и даде му своју сестру Констанцију за жену, иа га постави за управитеља, по неким текстовима у Риму, ио другима у Никомедији, а по некнма у Београду на Дунаву. Али сад Ликиније постане и сам гонитељ хришћана, па кад не хтеде одустатн од гонидбе ни на честе опомене Константинове. -- Констаптин нареди да се иогубн. Син 'Ливинијев „Бћла Оурош имоу же вдаси бћли врхоу гдави гего" побегие у западне земл.е, и тамо се ожени кћерју Франачког краља. С њом је нмао два сина: Тнхомиља и Чедомиља (Чтодомилв), од којих ,;е нрви био иоп, а другп јеинскоп. Пои Тихомиљ имао је четири сина, а међу њима најмлађи се зваше Немања. Из овога се причања, изводи доза Немањина , а у току даљег причања родосдови уплећу и вежу за њу и друге вдадалачке лозе. Трудом наших испитивача на историском и литерарном пољу усиело се већ толико, да се нашао извор и овој ирпчи о чудноватој родбини Немањиној, којој заиста нема никаквог историског и истинсксг основа. Прва летоиисна редакција не каже ни речи о овоме извођењу лозе Немањине иреко „Србина" Ликинија, а међу тим се њезин постанак ставља у последњу четвртину XIV. века иди најдаље до 1410, год. По што се ова генеалогија налази у српским родословима и у биограФији деспота СтеФана Лазаревнћа од Константина, а у 14., 15. и 16. глави — очигледно се истиче веза између родосдова и Константииова причања о истоме предмету, ирема томе се може казати о Константину, да је он и саставио тај родосдов ио иоруци свога иријатеља и заштитннка десиота СтеФана, а мозкда и драге воље. Ова је генеалогиска копча унесена и у руски хронограФ XVI. в. Баш у време, кад се писаху и састављаху српски родослов и Константиноао дело, стекле су се ирилике, у којима се види очигледан нагадак, па опет се хтело угледати на сјајне минуле дане пре најезде турске. Тада се СтеФан за време туреких међусебица у некодико отргао од турскога васалства, а иримио заштиту суседне хришћанске државе, Угарске, те се гајила нада, да ће ускрснути Душаново царство. У време напора деспота Стефана, који се труђаше о напретку српске државе, може се такг исто похвално сиоменуги рад неколицине српских кшижевника, Константина ФилосоФа, ресавских иреводника, па и самога деспота СтеФана, о коме детонисац вели: „и многа иисании прћведе отв грвчвскБххв писании, паче иићхв прћжде бнвшиихв того." Зна се, да је још у XIV. веку била преведена хроника Јована Зонаре, Па се зна, да је овај превод преписиван и ирерађиван, и текст те прераде пренет је у Русију. Овај је превод и ирераду Зонариие хронике руске реценсије издао О. Бођански у ,Чтеша ООш. Ист. и Древн.", год. III, књ. 1., по рукопису библиотеке Воликоламског ЈосиФОва манастира. У иредговору, којп је нред текстом Зонарине хронике у преводу, говори се, како „великии самодрвжБЦБ срБбвскни десн ®тБ СтеФанБ обрћте ићгде и чгодноум сно книгоу моудрћишаго Зонарн", па .је предао „ЧБСтнвнћишембу свешенноинокоу Тимолего принесги вб СветоуиЈ Гороу вв обителБ ХиландарБСкоук)- кб прћиисанно, иже по мад4 и бнств игоуменв тое лаврм Хиландара, при немвже и СБврвши се кнпга с!а". Тај посао предаду некому Грнгорију, хилендарском калуђеру. Добивши „чшдиоум сно книгоу моудрћишаго Зонари", забринуо се Григорпје, како да поправи послати му иревод, о коме вели: „ионгеже гроубнми нћкимн поселкни прћписа се". Међу тим није имао код себе ни Херодота, ни ТукидиДа,.нп Аријана, ии Диона, а ип дела Јевсевнја ПамФила, Теодорита, Никите. У самој стварн пОнравка се тицала језика и нравописа, јер се Григорије задовољио и детоиисом