Просветни гласник

958

мало внше критике, бирајући материјал за свој руконис, поред свега тога, што је Гано био нреведен на све јевронске језике. IV. Ово је до сада био прегљед рукоииса у вези са изворима из којих је дрпен, а сад да прегледам рукоиис опакав какав је, без призрења на изворе. а1. Нознато је, да један од најважнијих физичких експеримената јесте одређивање специфичне тежине. Г. Видаковић вели (на стр. III 27 таб.) да има три метода одређивања сиецифичке тежине, али не надази за нужно да опише бар један, еда би се ђаци ономенуди, како то у опште бива. Истина међу задацима метуо је Нихолсонов ареометар, али не да покаже како се њиме одређује специФичка тежина, него да се зна, да „на тасу треба метути В0'5 грама" (таб. 28. стр. I.) не зна се чега. Г. Алковић примећује на страни: „овом задатку нема места, јер теорија Них. ареометра није изложена." Г. Видаковић одговара „није нотребна теорија." 2. Ево како г. Видаковић (на табаку 40. стр. IV) почиње таласно кретање. Ћ Водени таласи. — Таласно кретање код воде постаје услед вибрационог кретања водених честица." Г. ће Видаковић рећи да је тако казао и Рајс. Ади ми не знамо за које је ђаке Рајс писао своју Физику, а знамо даје овај рукопис спреман за нетп разред гимназије н реалке, па се мислим сме претпоставити, да ти ђаци, који ирви пут слушају теорију таласања, не знају какво је то „вибрациоио кретање водених честнца." У онште је цео одељак о таласању без икаква реда изведен, ма да се у опште зна, да је та партнја најтежа за схваћање. 11а у место да почне поступно најпре са трептањем само једне тачке, на онда са трептањем .једног низа тачака, иа тек онда са трептањем маса, г. Видаковић ночиње одма са воденим таласима. Мож'да ће г. Видаковић правдати тај поступак тиме, што је гако радио и Рајс, од кога је он ту нартију превео. Али свакако, кад би Рајс писао теорију таласања за наш нети разред, којп ту ствар први пут слуша, не бп ни он говорио о та-

ласу пре, но што би објаснио, шта се то зове „вибрационо кретање водених честица." 3. На таб. 50 стр. I. г. Видаковић вели: „Однос између висина два звука зове се „тон — А шта је интервал?" На стр. III истог таб. стоји ; „Интервала је између два звука . однос II 1 — њиова броја трептања." — Онда каква је разлика између тона и интервала, кад се у музици зна, да то није једно исто? 4. На таб. 59. стр. III стоји: „Ако је тело које одбија ненрозрачно, онда се ова коликоћа (т.ј. одбијање сгетлости) дели на два дела: један што се одбија нравилно а други неаравилно, т. ј. у свима правцима." У физици се зна, да правилно или неправилно одбнјање светлости зависи једино од углачаности илп раиавости површине што одбија, а не од њене ирозрачности. Јер онда како би могла метална огледала, која су и непрозрачна и непровидна, нравилно одбијати светлост? 5. На таб. 65 стр. II читамо : „У којој се мери предмет Г буде примицао сочнву, разлазност ударвих и излазннх зракова рашће, а спрегнута ће се жижа I удаљавати" — зар кад се спрегнута жижа удаљава од сочива, зар онда разлазност излазних зракова расте ? 6. „У слектрима што постају вештачком или звезданом светлошћу релативни положај мрачннх линија мења се; у електричној светлости, мрачне линије замењене су светлим белим линијама." (таб. 69. стр. I). По г. Видаковићу вештачке светлости и светлости звезда. понашају се подједнако у снектралној анализи. Па опда не водећи рачуна о ностанку мрачних сиектралних линија, он вели, да се положај тих линија и код вештачке светлости мења. Међу тим, г. Видаковић ће знати ваља да, да су мрачне линије аисорпционе линнје, а све вештачке светлости дају емисионе спектре (осим случаја где се нарочито оће при експериментисању да добије апсорпциони спектар), па дакле да у емнсиопим спектрпма не може ни бити говора о мрачним линнјама. Још се боље внди помућеност нојмова пзмеђу мрачних и I светлих линија онде, где секаже,да су мрачне