Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

књига у средњим школама, за пок предмет „Мприлне и грпђанске иоуке," којн је заведеп у средље школе по новоме паставпоме плану. Менп је ово дело бнло познато још од 1873 .године, када га је господин Милићевић наппсао да попунн једну празнину пе само у програмима школским, пего и у литературн нашој. Још опда сам га као младић од 20. годпна читао с интересом, када нисам знао нп за једног нисца у страној литературп но овоме предмету, нн како је он застунљен по школама других образованих парода. Сад сам га носле петнаест година, попово прочнтао, и, мило мп је што могу рећн, са још већнм апетитом и задовољством. Све главније стварп, што улазе у овај нредмет, уптле су у ово делце. А чи стина језпка, красота и лакоћа слога, бесногрешпост штампе, оно мудрачко схватање и слатко излагање најапстрактпнјнх стварп, што одликују сва дела нашега најпоиуларнијега писца господнна Милићевпћа, чинн ми се не налази се нп у једноме делу ове врсте у страној литератури. Госиодпн Милићевић је ово дело, а -ако ми се чини, угађао за основне школе, у којпма је и оида била, и данас постојп, иразнина у овоме. У предговору казује потребу ове наставе, особпто у демократским државама као што је наша, где у народпу скуиштину, која доиоси земљп законе, долазе људн, којн су Једва свршили основну школу. Он вели: „А је ли нрограм наше осповне школе тако уређен, да ученици, норед осталога, добнју какве такве упуте и у својим грађанскпм нравима и дужностима?" Иа одговара: „Поред све правде, која се мора одати унутрашњем раду наше народне школе, не може се прећутати и један велнкн недостатак у њеиом програму, недостатак, кО ј П се никако не сме дуго трпети у земљи, у којој, но уставу, свакп сељак може да буде "законити нреставник своје нације, може да радн као највећи суђ њене садашњостн н будућности. Недостатак ,је у томе, што школа наша не даје никакве грађанске наставе својим ученицнма." Из овога се види, да је писац хтео да попуни ову празнину у основпнм школама. Но она ни данас није понуњена п књижица г. Мнлићевићева ос/гала је само у литератури. Сад се, једва једнсм после петнаест го-

107

дипа, та.ј предмет уводи у средње школе, где је млого више времена за учење, п где су деца одраслија н способнија за схватање можда млогих апстрактннјих ствари у овоме нредмету. И иротнву тога се пе може нмати нншта; само се и основна настава не сме оставити без ичега, без икаквпх пречпшћених појмова, о друштву, о људима и себн међу њима. А н по средњим школама, овај ће нредмет неко време нћи мало потеже, јер п самнм наставницима још није довољно јасно шта да дође у њега п како да се то износи децн. У том случају, по моме мишљењу, веома ће згодно доћп децн средњпх школа ова прекрасна књижица господнна Милићевпћа. Она ће добро доћп и многим наставпнцима, који тај предмет нигде н.ису слушали а сада морају да га иредају, те да впде шта нма овај предмет да обухватн. Не тајим, да ће битп места п сувнше фнлософских и иеразумљнвих за децу, и да би она у причама бнла деци јаснија н ноучнија; али уз нрнпомоћ наставпикову, уз нрпчање, објашњење и допуну његову, деци средњих школа н опа могу бити довољно јасна и као нека гимнастика умна, вежбање за схватање и потежих ствари. А прилпком прештампавања и нрераде уверен сам, да ће и сам писац хтетн и умети да унесе и упрости много што шта, што би још имало да се ножелн. Ја бнх се од срца радовао, кад би се макар ова једна књижица нашега првог књижевннка унела у школу. Тнме бисмо иочели да се ослобођавамо онога крутога, сувопарнога, званичнога, необичнога и у мпогоме туђега језика и стила, који се види данас по школским књигама, и који нам је ио свој прилнци дошао с нреласком књнжевносгн и књижевника из Аустро - Угарске у почетку и целој првој ноловини овога века. Време би бпло, да обратимо мало повећу нажњу на оно, чпме први пуг запајамо млађану душу деце своје, на књиге и језик њин. Време би било, да најлепши и најчистијн језик народни уђе и у школе његове. Госиодину Милићевићу бих у неку руку новерио мисију: да ирегледа и аосрби све књиге школске, нз којих деца сриска уче да читају, прнчају и говоре. Моје је мишљење дакле:

14*