Просветни гласник

274

ГНМНАСТИКА И ЊЕЗИН УТИЦЛЈ IIЛ НАР0Д11Е ЗАДЛТКЕ

силовито заносе свакога члана нашега друштва. Да је којом срећом било већег одзива у народу на позив оне неколидине људи који се старају о панретку овога друштва, ми би данас били у великој каквој згради, која би по начину грађена одговарала потребама модерне гимнастике, а по суштини својој представљала класичне палестре и гимназије старих Јелина. У тој згради не би се до душе раздрагали меком песмом и заносном свирком — тим примамљивим путевођама за којима свачије срце тако радо полеће у више с®ере божанског живота — али би без сумње уживали у великом колу младих људи, који би својом снажном мишицом, облим трудима и лаким вештачким покретима разбудили у нама веру у моћ и силу нашег народног живота. И кад се данас на западу јавља велики покрет у томе погледу, који по мишљењу сваке државне управе и свију родољуба треба да пређе у крв и душу целога народа; кад се данас зна колнку су улогу играле немачке гимнастичарске задруге у делу народнога ослобођења у првој половини овога века; кад се зна да је у то доба, кад је растркана и неуједињена Немачка сгајала понижена под притиском Бонанартиног деспотизма, творац немачке гимиастике, генијални Јан, тај упорни и јуначни борац за умно, телесно и политичко уједињење свога народа, био заједно са својим ученицима један од првих јунака свога времена; кад се зна да су многи сјајан и драгоцен камен усадиле у круну уједињене Немачке, и опет те, сад већ по целој земљи распрострте гимнастичарске задруге; кад се зна да код нас људи, који велику бригу воде о народном здрављу, кажу да због оних прилика у које је запливао наш народни живот, то здравље тако рећи из

даиа у дан онада и иде уназад, да наши нараштаји без престанка кржљаве; кад се зна да сува болест неминовно коси иупољке који се тек расцветавају у врту паше интелигенције; кад се зна да наша деца због претераног и несразмерно дугог седења у школи грбаве, и кад се најпосле зна да су та иста деца због свију хигијенских неирилика у кући и ван ове бледа и поиијена — онда је код нас дотле дошло да се и ово једно једино „друштво за гимнастику и борење' - са својом душом, сиојим животом ч<-ито бори , ово друштво, које би — да је среће — требало да буде матица свију гимнастичарских задруга ло Србији , центар свиуу услова за аодизањс и иотаомагањс народнога здравља, народнш мета, пародних идеја. — Јест , ми сви хоћемо да наш народ буде здрав , да буде снажан, да буде челичне воље и карактера, да воли оно што је леио и добро (лссХор ха1 ауа&бг ) —• ми сви хоћемо једном речју да се наш народ приближи оном идеалу, који се јединствено огледа и дан дањи у гимнастици старих Јелина, али ми не ћемо, или зар немамо воље и енергије да изведемо оно што знамо да је добро, оно што мора бити од користи по цео наш народ. И код Јелииа у први мах, у доба иројско, није имала гимнастика опога значаја до ког је после дошла — није , дакле, она била основно начело грчке педагогије, него се она у облику најнримитивнијих народних игара јављала и тим нутем скривала и неговала клицу потоње гимнастике. Тек у познијим вековима у Атини за време Солоново, у Шпарти за време Ликургово — видимо где гимнастика из чистог и непомућепог народног обичаја посгаје и народна устаиова, норед које ће тек право образовање проклијати у иуној снази својој , установа која ће одушевљавати, снажити и распа-