Просветни гласник

312

ШКОЛЕ СРБА У УГАРСКОЈ И ХРВАТСКОЈ

митрополита Путника, отворен је српски народни коигрес 1. септембра 1700. год. који је трајао до краја те а продужио се и у почетку 1791. године. На томе сабору претресаде су се све ствари што се тицаху народа српског. 0 свему су донесени закључци, који су највишем месту па гштврду ноднесени. Ми нећемо те закључке овде опширно изводити; тек ћемо напоменути, да је овај конгрес између осталога тражио и придворну српеку канцеларију, која беше под именом „илирске придворне канцеларије" 20. Фебруара 1791. године и установљена. За председника те српске нридворне кацеларије постављаи је гроФ Балаша, осим тога, придан је особљу те канцеларије и темишварски епископ Петар Петровић. Закључци овог сабора предани су једној иарочитој комисији да их испита и да о њима да своје мишљење. Ова комисија беше састављена из чланова сриске и угарске придворне канцеларије и краљевског комесара саборског. Пошто је ова комисија свршила свој посао, поднесено је њено мишљење цару Леополду, који је многе од донесених закључака саборских, према њеним предлозима, потврдио. Сазивање српскога сабора, и нарочито образовање придворне канцеларије српске, није никако одговарало интересима сталежа на мађа:рском сабору, те су се они против свега тога двору жалили, наводећи како то нарушава слогу међу становницима у зеиљи; како би ту неслогу ваљало отклоиити, што би се постигло, кад би се потврдили закоиски чланци што их је сабор угарски донео, да се православним становницима Угарске потпуно нризнаду сва грађанска права. те да и они, као и остали држављаии угарски, уживају сва грађанска права; да и за њих важе исти закони, да и они подпадну под општа аздлештва и власти државе Угарске. Овим

се за тим ишло, да цар укине српску придворну канцеларију, која је имала као највиша инстанција да одлучује у споровима, што су долазили из народа српског. Што се пак слободе верозаконског исповедања тиче, у томе, да им у будуће нико не смета. После многих објашњавања изишао је 27. законски чланак угарски од 1791. године, којим се објављују права грчко-православних становника у краљељевини Угарској. У томе закону дозвољава се православним становницима угарске, који уживају грађанска права, да могу као и остали становници ове земље куповати добра и имања и да могу вршити сва звањз. Осим тога, истим законом се дозвољава Србима слободно вршење свога верозакона ауједно његово величанство задржава себи сва права што су их вршили и његови славни претци, с погледом на односе клира, цркве, верозакона, Фундација, наставе и васпитања омладине, не мање и привилегија, у колико се пе би оне противиле земаљском усгаву. Услед овог законског члаика, добише српски епискоии столице у сабору угарском, а последица његова беше укидање српске придворне канцеларије у Бечу, што је извршено 10. законским чланком од 1792. године. Дакле, после иуних сто годииа, ношто су се Срби под патријархом Чарнојевићем доселили у Угарску, призната им је законским чланком грађанска равноправносг. Године 1792. 1. марта, умр'о Леополд 11., у коме Срби имађаху великог нријател,а. Њега је наследио његов син, Франц I. Између ЈосиФа II., Леоиолда II. и овога владаоца беше велика разлика. Колико су прва двојица у свему самостални и одлучни, толико више беше Франц I. поводљив и потчињен упливу своје конзер-