Просветни гласник

ШКОЛЕ СРБА У УГЛ

лежао сав терет одговорности, види нека неодлучност. У томе га је иодржавала још и та околност, што је очевидно, да се и прваци народни нису слагали у томе, какав би ноложај сад заузети моралн. Једни су били за то, да се народ српски придружн Мађарима, те с обзиром на своје привилегије , да се тражи , да сабор угарским Србима нризна равноправност грађанску; други су хтели, да се и у будуће ослања на Боч, тражећи отуда већих гаранција за она права, што их је народ српски већ одавпа задобио. Свакако је на тадашње нрваке српске било утицаја и од стране двора и од стране нрвака мађарске партије. Митрополит Путник је увиђао озбиљност ситуације, те за то пије хтео самовласно да ноступа, већ је тражио споразум са народпим првацима, и што је радио, све је радио договором и споразумом. Не можемо, а да се овом приликом не обазремо на једпу иримедбу поштованог историка српског Илариона Руварца, који карактеришући ово време, вели: „Између Јерархије и народа тада још пије било разногласија, јер није било националиста (народњака) у партијском смнслу. Но и ти се већ занаследпика царице Марије Терезије, за цара ЈосиФа II., за владе такозваног ЈозеФипизма, у доба такозване „немачке просвете" нојавише, а с њима расцеп међу народом и јерархнјом". (види расираву Ил. Руварца, „шта се и како се искоје стране досле покушавало, да се и код нас установи семинарија за кандидате свештеничког реда?" Нови Сад, код Пајевића .1877. стр. 14.) 0 ЈозеФинизму, ми смо већ нанред говорили. Не може се ни замислити, да правац слободнијег мишљења није утицао и на српски народ. Ну, не стоји то, што г. Руварац тврди, да се у то доба нојављује и расцеп међу народом и јерархијом. Народ сриски није се у прошлом столећу

II ХРВАТСКОЈ 3 1 1

никако делио од јерархије своје. Бииоје по кадкад неспоразума са појединим јерарсима, али такви неспоразуми долазили су понајвише услед каквих наредаба од стране владе, те је народ устајао против својих црквених поглавара, негодујући, што су опи сувише попустљиви. Наравно, да народ није никада потпуно знао за муку и невољу њихпу. Народ српски борио се у то време једнодушно, да му се привилегије његове ие крње, а од митрополита, поштовао је највише оне, за које је држао, да су у одбрани народних права одлучпи и енергични. Јерархијске — или боље да рекнемо клерикалпе партије и народне партије, није било ни на самом темишварском сабору, где су Фактично ностојале две партије. Ту је, као што смо видели, било разлике само у томе, да ли ће народ и даље да се наслања на Беч, вао што је донде увек чинио, или ће да се еманципује од Беча, те да осигурање својих народних права тражи само од сабора угарског. Назив „националиста", што га находимо у званичним актима, не садржава у себи назив партије, но нод њим званично разуме се тамо или световни посланици, или у огипте сви српски пародни иосланици на сабору. Факт је, да ни на самом темишварском сабору није никога било, да тражи, да се јерархији које право оспорава. Народњаци су постали тек"доцније , за време дугогодишњег митрополитовања Стратимировића и то сасвим природно, пошто је Стратимировић тражио, да прибави јерархији већих права, а против оваке тежње нојавио се отпор а овим отпором стварали су се полагано „народњаци" као посебна партија. На ово ћемо се у осталом још једном повратити у закључним посматрањима на овај одељак. Остављајући овај споредни спор, нридружићемо натн кратки поглед на односе српског народа 1790. године. Заузимањем