Просветни гласник

310

ШКОЛЕ СРБА У УГАРСКОЈ И ХРВАТСКОЈ

тако и остале епископе српске. У исто време био је кардинал иримас Јш1ех-Сипае позвап, да свој уплив употребе на то, да сталежи на- сабору не устају против овог краљевскога наређења. Сталежи на угарском сабору показаше се томе наклоњени, изјавивши својурадост, што Срби хоће радије да зависе од отачаствених закона, но од буди каквих повластица. Под 20. Јулом исте године сабор је од цара опоменут, да осим верозаконских тегоба нротестаната, иажљиво расмотри и тегобе што I отичу од нравославних. На ово је сабор одговорио: „Ми и наши наследници, стараћемо се да у пашем угарском краљевству и његовим покрајинама сви православни становници, који уживају грађанска права, буду у вршењу сво!а верозакона потпуно слободни, што ће се изрећи још у течају овог сабора нарочитим законом, који ће јаспо одредити, да им у исповедању*»своје вере нико не смета, нити их у томе вређа." Осим тога, митрополит, бавећи се у Бечу, радио је и на томе, да се сазове народни конгрес, који би донео закључке о најпречим потребама српског народа и цркве нравославпе. У овом су га потпомагале и иекоје владике и други прваци световњаци. У то име, предао је митрополит Путник 27. јуна и. г. молбу цару Леополду II. Том приликом саставила се денутација из народа, у којој беху више владика и световних првака српских. Денутацију је предводио митронолит. У молби, коју је митрополит са депутацијом цару нредао, опширно су изведене ж,еље и иотребе народа српског. Највиша дворска места нису била наклоњена, дасе Србима допусти и држање свога народнога сабора. Ну, крај свега тога, цар је ручним писмом својим сазвао 1. Септембра 1790. године сабор у Темишвару. Све ово што смо о радњи митрополита Путника, о учествовању

Срба на угарском сабору и о радњи његовој, да се сазове народни српски сабор, навели, изводимо но мађарским историчарима Хорвату, Самајију и Швикеру. Међутим, иријемник митрополита Путника Стратимировић, изражава се отомеуједиој краткој белешци овако : Године 1790. отишао је митрополит Путпик у Беч но делима парода и клира сугласан са осталим архијерејнма, у намери, да норади, да се народне привилегије у угарски устав учлеие (инартикулишу), и да потражи народу равнога учешћа у правима и благодатима грађанским. Ну, на нредлог некојих националиста, који су слепо ревновали. принуђен је био да мисао своју промени и да нзмоли држање народног сабора у Темишвару. 15. Августа 1790. године, који није доживео јер је после тога изнепада, после тродневне болести 28. јуна 1790. годнне, у Бечу умр'о, што је и сам покојник више желео, но да буде присутан на пародном сабору, који се исте године имао да састане. (Гласник књ. VI. стр. 52.) Митрополит Стратимировић хоће овде да нам представи митрополита Путника, да је био противан сазиву народног сабора, за кога је радио пресијом некојих „народњака." Зна се, да митрополит Стратимировић не хтеде за цело време свога митрополитовања да за тим норади, да се народни сабор сазове, те с тога држимо, да је ова његова белешка о свом предшаствеиику субјективно мишљење самога Стргтимировића. Митронолит Путпик је радио сагласно с епископима, а у депутацији коју је ои предводио, кад је тражио сазив сабора, видимо крај неколицине световњака и неколико епископа. У оном живом покрету, што се опажао у народу; даље у оној неизвесности, како ће се свршити цео тај покрет у монархији, природно је, да се код митрополита Путника, на коме је