Просветни гласник

314

КРИ.10ВЉЕ

В Е Б А С Н Е

бива. Подигоше моји трговци читапу грају око новаца и еспапа; кад на једанпут неко иовиче: ножар у кући! Један од трговаца иовика: „Брже, брже, спасавајте еспап и кућу!" Други оиет од њих виче : „Брже хајдете! после ћемо рачуне пречистити!" — „Мени дајте најнре моју хиљаду," викаше други. —" Ја се пи с места нећу маћи," нроговори још један, „док ми се још две хиљаде не изброји, јер су рачуни чисти и јасни." — „Не, не, ми не можемо да се сложимо, — то тако не иде." И наши трговци, заборавивпш да је у кући пожар, дотле су се свађали и лармали, да их најпосле дим загуши, и они са целом тековином изгореше. У пословима, који су од велике важности, врло се често дешава оишта погибија за то, што сваки своје себичие интересе брани а опште заборавља.

20 П о т о ч и ћ Код потока чобанин сеђаше и свој губитак жалосно оплакиваше: најмилије јагњешце беше му се у реку удавило. Поточић, слушајући јадиковање чобанииа, почие срдито жуборити ; „Несита реко ! кад би твоје дно било као моје, за свакога јасно и видно, тада би сваки видео на пешчаном дну све жртве, које ти тако иенаситио прождиреш. Да сам ја на твом месту, од стида би земљу прокопао и у бездам нопирнуо. Чини ми се, кад би мени судба уделила толико воде колико теби, ја не би ни кокошци зла учинио; моја би вода нажљиво текла и поред сиромашних колебица, и мимо сваки џбунић! Мене би обале благосиљале; ја бих орошавао и долине и ливаде, и не бих с п.их однео ни једног листића. Једном речи,

чинећи мојим током добро, и не чинећи нигде штете ни несреће, моја би вода текла до самог мора чиста и бистра као суза." Тако говораше ноточић, а тако је и мислио у самој ствари. Па шта би ? Не прође ни недеља дана, а ма аближњем брду деси се провала облака; поточић постаде велики као река. Ну, ах, куда се деде она смерносг и мириоћа поточића?! Поточић из обала изли се , јури мутна вода; пенн се, хуји, и стогодишње грмове ваља, само се издалека чује ломњава. И онај исти чобанин, који се недавно горко жалио на реку, заједно са целим својим стадом удави се у поточић, а од његове колебе не оста ни трага.

Еако много имаде таких ноточића, који теку мирно и глатко, и тако жуборе срцу слатко , ну само за то , што је у њима мало воде....

21 Стризибаба и мрав. Потскакуша — Стризи-баба, цело прекрасно лето невала је, није успела ни окренути се, а већ и та зима пред носом. Мртвило у пољу; пема оних светлих и топлих дана , кад јој под сваким листићем беше и дом и постављен сто. Све беше прошло; у зимње доба настаје и нужда и глад; Стризибаба не пева, — а ком ће на памет песма доћи, кад је трбух празан! У овој нужди, Стризибаба дође к мраву, па ће га замолити: — „Мили мој куме, немој ме напустити, исхрани ме и изгреј само до пролећа!" На то ће јој мрав рећи: — „Кумице, мени то чудновато изгледа: јеси ли ти што год летос радила?" — „Зар ми је до тога било, драги мој ? У нашим меким мравињацима, песме и весеље сваки час, па ми није падало ни на памет да радим — јер сам