Просветни гласник

КРИЛОВ ЉВ

Е А С Н Е

317

до ручка, и од ручка иа до вечере непрестанце певао и богаташу сметао да спава. Богаташ почне се довијати, е да би како певача могао ућуткати. Да му заповеди да ћути, нема те власти; да га замоли, неће га послушати. Домисли се и пошље да му дође сусед. И сусед дође. „Здраво, нријатељу драги!" — „Благодарим на питању." — „Ну, пријатељу, како ти радња иде?" (кад у коме имамо нужде, ми већ зиамо како му се обраћамо). — „ Хвала Богу, радња ми добро иде!" — „А, за то си ти тако весео и лепо певаш?" — „Грехота је на Бога се жалити; ја свагда имам доста иосла; домаћица ми је млада и добра; а с послушпом и добром женом, сваки зна, да је живот веселији". — „Ти сигурно имаш и нара?" — „Сувише немам, а и потребе нису ми велике." — „И тако, нријатељу, ти, како видим, не желиш бити богатији?" — „Ја то не кажем; ма да сам Богу благодаран и на овоме што имам; но и ти сам знаш, господине, да човек, докле је год жив, жели да има више, — такавје овдашњи свет. Ја држим, да и ти ниси потпуно задовољан твојим богатством, па и мени пе би сметало да будем богатији." — „Ти право велиш, пријатељу ; — ма да и богатство често има своје непријатности, ма да л.уди не сматрају сиромаштво за иорок; но у сваком случају, ако човек мора нешто трпети, ипак је боље од богатства трпети. За то, што си истину рекао, ти си се мени веома доиао. На, узми ову кесу с рубљама, — иди, и дао би Бог, да се мојим даром обогатиш, пази, немој у лудо новце да потрошиш. У овој кеси има равно нет стотина рубал>а; само чувај беле наре за црне дане! Збогом!" Наш ти обућар ш чепа кесу и брже боље кући, — рекао би човек не трчи, већ лети. Дошавши кући, те исте ноћи закопа новце, — а с новцима сахраии своју песму

п своје весеље. Ие само да му се не пева, но не може ни да спава; дознаде и обућар — штаје то бесаница; све му се чиии подозриво, све га нешто узнемирава; чим што око прозора и врата шушне, њему се учипи да лонови на њега иду, сав се олади и ирислушкује; — једном речи, тако му живот постаде тежак и досадан, да је се хтео у реку удавити. Обућар се мучио и мучио, на се најпосле опаметио: Зграби кесу с новцима, и право закупцу, на ће му рећи: „Хвала ти на пријатељству; ево ти твоја кеса с новцима, узми је натраг. Док те беде нисам имао, ја нисам знао за несиавање. Живи ти у твоме богаству, а мени за моје иесме и леп сан — пије потребан ни милион....

27 Сељак у невољи. Једне јесење ноћи , некаком сељаку ирикраде се лопов у авлију, затим уђе у вајат, претури све, и што је могао понети, покраде и однесе. Од лопова друго се не може ни очекивати, јер у њега и нема савести ! Једном речи, наш јадни сељак легао је богат, а устао је пуким сиромахом, да му друго ништа не оста, већ штаи и торба иа хајд' у прошњу. Да неда Бог никоме да се тако из сна пробуди ! Сељак јадикује и илаче; своје рођаке, пријатеље суседе и кумове сазива, па их за савет пита: „Е да ли се како мојој невољи може иомоћи?" Почеше са сељаком говорити, паметне и разне му ^авете давати. Кум Еарповић говораше; — „Ах, драги мој куме, није требало но свету твоје богаство трубити." Пријатељ Климентијевић говораше : — „Мој драги пријатељу постарај се, па други пут вајат поближе кући начини." Сусед Фока рећи ће : „Није тако браћо, — није погрешка у томе, што је вајат ч од куће далеко, него