Просветни гласник

г

КРИДОВЉЕ

В Е Б Л С Н Е

319

дакле сувише не уздај ! Прочитај ову басну о томе, па ћеш видети, какоје комарац жестоко лава казнио за његову гордост. Ево шта сам ја о томе чуо од некога: Лав с презрењем сретне и погледа иа комарца ; комарац се наљути и не могаше отрпети ову увреду ; спреми се, нодигне се да војује протпв лава. Сам беше и војник и трубач; зуји колико га грло доноси, и позива лава на смртоносну борбу. Лав се смеје, али се наш комарац не шали : то с' потиока, то у очи, то у уши он непрестано зуји! па разгледавши место и улучивши згодну прилику, као орао спусти се на лава, п упије му се жаоком у крстине. Лав се стресе, и махну репом на комарца. Ну наш комарац окретан, а при том не плашаше се, иадне лаву на само чело, и крв му сисаше. Лав главом клима и окреће, гривом тресе, но комарац своје ради: ђа лаву у нос завуче се, ђа га за ухо уједе. Задрхта лав ; подиже страшно урлање, у љутнни зубима шкргуће, а ноктима земл.у коиа. Од лавовске страшне вике затресе се сва шума у околини, страх обузе све звериње ; све се крије и све бега колико га ноге носе, — е би рекао човек, да је потоп или пожар ! И ко начини ову узбуну ? Презрени комарац! Лав се превртао, обртао, и најпосле о зем.љу треснЈО, и замоли комарца за мир. Кад се комарац потпуно осветио, тада се с лавом номирио : од Ахилеса постаде Омир ; одлете да зуји по шумама и труби своју нобеду над лавом. 31 Баштован и философ. У пролетње време, вредни баштован у својој башти леје копаше, и тако се својски труђаше, е би човек рекао , да

оставу ископава. Баштован беше трудољубив раденик; здрав и једар, да га је милина погледати. Само за краставце беше ископао око педесет леја. Кућа уз кућу — живљаше с баштованом и један љубитељ баштованства и — велико закерало — названи иријатељ и друг ирироде. То беше —- надри - философ , који је само из књига знао брбљати којешта о баштованству. И он — бајаги намисли, да своју башту краставцима засади. Смејући се свом суседу — баштовану, рећи ће му једном приликом: „Знаш шта је комшија: ма се како ти знојио, али ме ипак у раду нећеш претећи; и твоја башта изгледа ће према мојој као иарлог. И право да ти кажем, ја се чудим, да и тако можеш своју башту зиратити, и чудим се, како до сад ниси са свим нропао. Ти, сигурно никаквих наука ниси изучавао 1 ?" — „Нисам имао кад", одговори философу баштован. „Приљежање и природна навика, то је сва моја наука. Хвала Богу, ја и тиме себи насушни хлеб зарађујем". — „Незналице! како смеш хулити и викати противу науке?!" — „Не, господине, да не да Бог ; немој тако рђаво тумачити моје речи; све што ти добро и упутно отпочиеш и урадиш, ја сам готов да то примим. Дао би Бог да само до лета доживимо, и ти ћеш видети. Но, господине, да ли није већ крајње време, да се иосла латимо? Ја сам већ које што посејао и посадио, а ти — чини ми се, још ниси ни леје ускопао." — „ Да, нисам, а нисам имао ни кад, јер сам непрестано читао, и прочитао сам ово: што се дубље леје ашовом усконају, ралом или плугом поору, много је боље, — а има још доста и времена , неће бити доцкан." „Може бити да вас време чека, но мене — не". Изговоривши ове последње речи, растане се баштован с философом , узме свој ашов, и продужи радити, а философ