Просветни гласник

431

стоји извесан однос у самој њихозој природи, тако да се ранија осуда н. пр. за крађу не узима као отежавајућа окодност доцнијој за повреду јавнога поретка. Еад би се упоредили дакле казнени законици просвећених држава, онда би се пашло још на масу мањих и ако врло важних одступања у ногледу на наше питање, а тада би се у исто време видело, да та разлика врло често потиче из самих казнених система појединих земаља и зависи често од тога, колика је слобода остављеиа судијској индивидуалности при изрицању казне. Мислимо, да је излишно и да напомињемо, да су сви новији законици и у овом иитању рационалнији и бољи од старих. Али је и код једних и др.угих сама полазна тачка погрешна. Ни један од данашњих казнених законика не прави (грдну) разлику између случајних злочинаца и злочинаца из навике, која разлика међу тим постоји, и која је јасна и за лајика, а камо ли за онога, који се из дана у дан бави овим питањима. Остављајући за сад на страну погрешку у теоријском схватању самог новрата ми ћемо се овде задржати на практичним недостацима, који су већ по својој природи још важнији, јер су опипљивији, јер се с њима сваким даном срећамо. Данас се у нрактици иолази у главноме од следеће тачке гледишта: ако превентивни циљ борбе иротив злочина није постигнут нрвом казном, онда је то било с тога, што је ова била слаба и недовољна, с тога треба казнити по други пут, али сад казнити строже и ако истом казном. Као оншта поставка узет, овај је начин са свим погрешан. Врло је природно и близу намети да се узме, да нрва казна није дејствовала не с тога, што није била јака и довољно строга, већ с тога, што по природи својој није била подесна да повољно дејствује на

злочинца, с тога при поврату треба покушати, да се први пут пропуиггено постигне на други начин. С многим другим криминалистама Фан Хамел дели злочинце на: неаоарављивв злочинце из наваче, код којих казиа треба да тежи томе да их учини безопасним за друштво, даље па иоирављиве злочинце из навике, код којих казна треба да стави себи за главни циљ да их понравк, и најпосле на случајне злочинце, које казна треба да застрапи и освести. Досадашњи систем једва ако је у стању, да иовољно дејствује на последњу класу и можда само на појединце из друге. Питаше о новрату је тако, да засеца у цео казнени систем сваке поједине државе. То је спорно питање од векова како у науци тако и у законодавству и готово је са свим немогућно, да се за њ предложе општа правила за све земље. При његовом решењу зависи много од тога, какав положај заузимљу судија и управници казнених завода у појединим државама, и какво и колико им поверење законодавац може поклонити. „Да би се избегла свака неправда, да би се боље држао рачун о свим могућним ниансама и да се најпосле узимају као повратници само они, који су то у ствари, идеал би (по реФерентовом мишљењу) био факултативно погоршање и повећање казне; дакле постепено погоршање и повећање казне при првом, другом, трећем и т. д. поврату, но то ногоршање би се састојало у отежању највеће или у опредељењу другојаче казне. Тако би закон одредио само циљ, коме има да се тежи, а судија би онда имао да тражи пут, којим би се тај циљ постигао/' РеФеренат се нада, да би се овим путем више успело у борби против поврата, али разуме се само под једним условом, кад би судије биле довољно спремне за свој положај и кад би нарочито биле свесне