Просветни гласник

■132

Ш Ј ВИ КОПГРЕС ((МЕВУНЛРОДИОГ уДРУЖЕН.Л ЗА КРИВИЧПО ПРАВО®

важности и озбиљности сваке своје нресуде и то како по дру тво тако и по самог осуђеног. За другу врсту здочинаца, где долазе лопови, варалице, нрикривачи, извештени просјаци великих градова и т. д. и која се одликује нарочито недостатком нотребне енергије за животну борбу, казна ио реФеренту треба да постави себи за циљ као и код ирошле врсте •— иоиравку. Али начин поправке код ових болесника од „друштвене неврастепије" не може бити исти који се примењује код других злочинаца. „Овде неће бити довољно повећање опште казне. Задржавајући и чувајући застрашујући елеменат казне, не смећући нипонгго с ума строгост, с којом опа треба да дејствује, остварујући нарочито дисциплинском казном сву јачину њену: ири свему томе не треба тежити да се осуђеник умири и омекша, већ на иротив треба на томе радити, да он што већма очвршћа. За то ће бити неопходно потребно, да се делателност осуђеникова свим могућним средствима надражује и подстиче; њега треба научити и навићи на какав занат и навићи га што је боље могућно на уредан рад; треба ићи за тим да се он навикне, да сам унравља својим стварима и својим малим приходом; њега треба навикавати и у њему нодржавати тежњу за извесним степеном независности у самим казненим заводима, а та независност треба ностеиено да расте у „посредном затвору" и у условној слободи; у злочинцу треба пробудити и очвршћавати осећај друштвене одговорносги душеваим вежбањем а нарочито читањем, — а у исто време ваља очвршћавати његово тело редовним телесним вежбањима." У сваком случају реФеренат је за поступни систем. У главном се реФерат своди на следеће закључке:

1.) Велики недостатак данашњих законодавстава у борби против поврата лежи у томе, што се у самом сисгему новрат сматра као појачање и отежање саме кривичности, на се у том духу према њему и поступа, повећавајући му увек казну. 2.) Сам систем није свестан правог карактера злочинца из навике, и не познај е га. 3.) С нрактичног гледишта борба против поврата има смисла готово само у погледу на понрављиве злочинце из навике, окривљепе за новреду личности или својине, за нреступе против јавнога поретка, и за друге који нас упућују на злочиначку склоност, чијеје главно обележје злочииачка енергија. Но себи се разуме, да је реФорма у самом систему нужна у више праваца. 4.) Али је овај систем са свим рђав и недовољан, кад су у питању а) непоправљиви злочинци из навике, и б) поправљиви злочинци из навике, осуђени за већину злочина нротив својине, за прошњу, скитњу и друге преступе, чији је главни карактер друштвена неврастенија. За сваку су од ових последњих група нужне парочите казнене мере, које у ногледу на трајање не треба никако да су одређене за групу а, а могу бити само релативио одређене за групу б. На крају Фан Хамел држи, да држава и друштво имају велики број средстава и изван казнених законика, којима се могу нослужити у борби иротив поврата, и желети би било, да се од ових средстава чини већа уиотреба од сад но до сад. И ако ни један од реФерената није нашао за иужно, да трансиортацију препоручи као средство против поврата, ипак је проФ. Левељв (из Париза) држао један велики говор, у коме је последњу препоручивао, и ако је њена јаловост до сад била очевидна.