Просветни гласник

КРИЛОВЉЕВЕ БАСНЕ

437

И ја бих рекао, да је савет добар, и да море не лаже; ио једрилима, а без ветра, мучно се може пловити.

68 Курјак и рода. Да су курјаци прождрљиви, то је сваком познато: кад курјак ждере, он кости не баца; али за то, један је од њих хтео да плати главом, јер се умало кошћу није задавио. Не може курјак ни да уздахне ни да кркне, и дође време да папке отегне. На срећу његову, ту се близу деси рода; разним знацима почне је курјак звати к себи, и замоли је, да му у нужди помогне. Рода завуче свој дугачки кљун и врат курјаку у грло и с тегаком муком кост извуче, и за услугу потражи награду. ,,'Ги се шалшп,,, повиче лукави звер: „Зар још и награду да тидам!? Видига ти како је она неблагодарна! Зар ти је мало, гато си твоју дугачку гаију с глупом главом читаву извукла из мог грла Одлази, и торњај се, па други пут пази, да ми не наднеш у птапе."

64 Чобанин и море. На обали морској обитаваше некакав чобанин; имадијаше своју скромну колебицу, па и приличан број оваца. Живео је мирно и спокојно; није знао за раскога, па за то није му позпато било ни зло; својим је талом био задовољан, и може бити, живео је безбрижније од многих царева. Но живећи на обали морској, често је пута виђао, како се па галијама довози волико бох^аство, како се стоварају скуиоцени еснапи, проламају се од њих магацини, и како су се трговци брзо богатили. Саблазни се и наш чоба-

нин; распрода овце и колебу; купи еспапа, седне на галију, иа се крене на море. Но убрзо, он се увери о природној обмани мора. Тек гато обале игачезогае иснред очију, подиже се силна бура, галија се разби, еспаи оде на дно мора, а чобанин се тегаком муком спасе. Он опет постане пастир, — но с том разликом, гато је пре чувао своје, а сад туђе овце — за ајлук. Кад се човек у нужди нађе, много гато гата може учинити, само треба да је трудољубив и трпелив. Чобанин бегае врло гатедљив; сувигае — није ни јео ни пио, па је прилично парица загатедио, опет куни овце, и постаие чобанин свога стада. Једанпут сеђагае на морском брегу, и чувагае своје овце; дан беше ведар и тих, па се и вода морска — тек — тек љуљугакаше (тако се море бегае утишало), —- а галије, једна за другом нуштаху се на море. „Драги иријатељу," рећи ће чобанин мору, „ теби се — канда опет пара црихтело; ако тражига моје паре, мучно ћеш се овајдити! Потражи другога и превари, а ја сам ти већ принео једну жртву. Видећемо како ћеш другога намамити, али од мене нећеш ни марјагаа добити.

Сувигапо би било ову басну тумачити, али се мора узгред казати, да је боље држати се онога гато је сигурно, него ли за лажном и обмањивом надом јурити. Међу хиљадом, тешко је наћи једнога, који том варљивом надом није обмапут. А мени ма гата говорили, ја ћу увек тврдиги своје: Шта ће бити у будућпости, то једини Бог зна; а што је моје — моЈе, — бољи је врабац у гаакама, него соко на грани