Просветни гласник

4 42 к рилЗвљЕ се он те части з г достојио? Он се толико годииа овде заједно са мном ваљао; и он је камен — исто као и ја. Узми ме и нонеси; ко зна шта може бити ако се и ја тамо нокажем. Могуће је, да ћу и ја за што пристати". Сељак камеп узме, на своја кола метне, и довезе га у варош. Распиштољи се мој бел)так, и мишљаше, да ће одмах поред дијаманта редом стати; но њему се са свим друго иешто деси : њему заиста посао дадоше, али га у калдрму узидаше.

74 Риба — нлагнца. И ако нисам нророк, но кад вћдим лептирића, да око свеће облеће, свагда сам могао пророковати шта ће се догодити: лептирић ће своја крила спалити. Ево ти, мој драги пријатељу, и уиоређење и узрок: он је корисан и за зрелог човека и за мало дете. Ти питаш: је ли то цела баспа? Почекај, то је тек ночетак, а басна ће после доћи ; мојаје жеља, да ти 'унапред кажем ноуку. Из твојих очију — ево читам нову сумњу: најире си мислио, да је басна кратка, а сад се бојиш, да није сувипте дугачка. Но шта да ти чиним, драги мој ? буди стрпљив ! И ја се сам тога бојим. Ја сам већ сад старији постао: што ближе к јесени, време је кишније, а људи су у старости брбљавији; но у сваком случају, послушај ме шта ћу ти рећи: много сам пута слушао, да се ситне погрешке сматрају за маленкост, а они, који их чине — да би себе оправдали, обично говоре: Па кака је то кривина? Но баш ова ситница и јесте први корак, који нас води у пропаст, — она најпре ностаје навика, а за тим прелази у страст. А кад човек једном склизне,

В Е Е А С Н Е

грех за грехом све се ваља, — тада му је тешко подићи главе. Да бих ти живље преставио, како је самопоуздање штетно, дозволи ми, да те басном позабавим; она сама из пера иде; и може ти од користи бити. Не памтим баш, код које је то реке било, живљаху неки рибари — ти непријатељи воденог царства. Близу обале у води живљаше несташна платица. Она бегпе и окретна и лукава, и ничега, се не плашаше. Око удица она се окретааа као чигра. Често је иута риболовац проклињао свој занат: баци удицу у воду, с иловка очију не скида; удица се задрма, и он сиромах помисли: ево сад је прогутала ! срце му од радости закуца, али кад удицу тргне, на њој глисте нема, а рибе ни од корова. Чињаше се, да се рибица рибару подсмеваше, скине глисту, шмигне и рибара превари. Тада ће јој друга платица рећи: Чуј ме сесгрице! ти нећеш добро проћи; зар ти је мало воде и места у овој реци, но се све око удица вртиш ? Ја се бојим, да ћеш се ти брзо с реком растати. Што ближе удицама, то ближе беди. Данас си врднула, а сутра — ко ти јамчи?" Но иаметан савет за глупога толико исто зчачи као и за глувога. На то ће несташна платица својој друглрици одговорити : „ Ја нисам тако глуна и кратковида! ма да су рибари лукави, но ти се за ме не плаши; ја њихово лукавство скроз нознајем. Ено, видиш удицу! Ево друга забачена ! Ах ! ево још, још ! Погледај само, драга моја, како ћу да их преварим ! Јурне удицама као стрела: с једне, па и с друге глисту скине, а на трећу се закачи, и паде у клопку! Доцкан је јадница признала, да јој је раније требало од беде бегати. (Слршиће се).

'Н^ШИН'