Просветни гласник

443

МОДЕРНД НАСТАВА') од р. Р'ГУАРТА ј \4и «ЛА

Покоравајући се обичају који захтева да ночаени иредседиик вашег универзитета, за кога сте дали ваше гласове, изнесе у својој беседи мисли које иајвише интересују ово огњиште слободног образовања, ја ћу пре свега рећи да је тај обичај иун сваке хвале. Образовање у правом смислу речи предмет је који се иикада не може исцрпстн. Мало има предмета о којпма су тако пзврсни писди толико нисали, као о образовању, па ипак оно се може сматрати нова ствар за човека, који, напуњен иовим духом, а није претрпан туђим закључдима, хоће о њему да говори, новим духом, велим, ондко исто као што беше дух писаца који први говорише и пнсаше о образовању. Поред свег оног што се до сада о њему изпосило, као добро и изврсно, ипак ко данас дубље размисли, одмах ће увндети да је то ствар за коју се траже најразиоврснпја и најпажљивија посматрања, којих још није било до сада, или ако их је и било, она пису довољно усавршена и изведена до крајњих својих закључака. Сем тога. од свију предмета образовање захтева да се са најразличнијих гледишта највише проучи, јер оно нам представља најразноврсније стране које се гранају у бескрајност. Образовање обухвата не само све оно што ми чинимо за нас саме п што нам у том ногледу други чине, у цељи да се што више нриблпжимо савршености наше прпроде, већ у ширем смислу оно обухвата још п посредпа дејства која могу да произведу на карактер и умне моћи човекове узроци којих је дељ са свим разлнчна, као што су на пр. закони, облик владавине, индустриске вештине, обичаји, а тако исто и Феномени физичког живота независни од људске воље, као поднебије, земљиште, геограФСки подожај и т. д. Све што доприноси Фасонисању човечије личности, све

што чини да она збиља постане оно што треба да буде, спречавајући да буде нешто друго, доприноси њезином образовању, које често може бити врло рђаво, и у том случају треба настати да се његов штетан утицај и дејства отклоне вољним и добро однегованим умшм напорима. Узмимо на пр. природну штедљивост н издашпост : ирва приморава човека у пеким крајевима да концентрише све своје силе на одржање; друга опет пружа по негде човеку истпна грубу али довољну храну, по цеиу тако малих жртава, да му се не даје прилика да развија своје умне снаге. И једна и друга дакле, сметају природном растењуи развијању, и у тим двема крајностима наилазимо на људска друштва у стању најгрубљег варварства, Али ја не ћу тако далеко ићи: ограничићу се на посматрање образовања у ужем смпслу, говорићу о њему као о култури коју св&кн нараштај оставља након себе у наслеђе нараштају који га замењује, како би се тим начином оспособио да одржи, а по могућности и да уздигне општи ниво стеченог напретка. Универзитети нису за то установљени да се на њима нредају специјална знања која дају човеку могућности да прибавља себи средства заживот. Њиховацељ није да образују законодавце, лекаре, инжињере, већ да стварају научне и способне људе. Без сумње, држава треба да олакшава изучавање стручних знања : ваља да има школа, у којима би младеж стекла иравног и лекарског знања, а добро је да их нма и за инжињере и индустрпјалце. Земље у којима се налази таквих установа имају велике користи, и желети је да опе буду у истим местима и под надзором исте власти, као и заводи за образовање у правоме смислу, Али у томе се не састоји умио богаство које један нараштај треба да остави у наслеђе потомству, као богату ризницу умиога блага

'ј Беоеда коју је Мил, као почасни иредседник, изговорио пред слушаоцима на универзитету св. Андрије, у Шкотској 186 8.

56*