Просветни гласник

449

према горњој метаФорп, најдрагоценије изучавати језик н литературу старих народа. Народи модерне Јевропе не раздикују се толико међу собом колико се разликују Јелини и Римљани од свију осталих народа, не изузимајући нц неке народе крајњег Истока, тако да би човек требао да посвети рад целог свог живота па да их добро позна. Па баш и кад би то била једина корист изучавања класичних нисаца, опет би студију старих Језика ваљало уврстити у ред студија које најбоље расветљавају наш ум. Излишнојенаномињати да можемо познати класичне нисце из модерних спиеа. Ми истипа можемо нешто из њих научити, шта је боље него пе знати ништа; само књиге модерних иисаца не уче нас како су стари мислнли, већ нас уче мисдима које су о њима казалн наши савремени писци! у њима не видимо Јелине и Римљане ; они нас упознају са оннм што они сами лисле о Јелнннма и Римљанима. Преводн опет мало нешто више вреде. Кад хоћемо да знамо шта неко мисли и говори, ми се неносредио о томе известимо. Не ослањамо се на просте туђе утиске, већ се обраћамо самом лицу. То је још потребније кад се то лице изражава једним језиком а посредник, преводилац, другим. Модерном Фразеологијом никад се не може изнети тачан смисао каквог јалинског писца, сем ако се употреби описни и експликативни облик којим се ни један преводилац не сме послужити. Ми треба толико да знамо једински, да тако рећи, можемо мислити на том језику, ако желимо да сазнамо мисли неког старог писца, и то не само о предметима претрпаним метаФизичким појмовима, већ и о стварима нолитичким и верозаконским, па и о ннтересима домаћега живота. Ни једну науку није корисније изучавати из нрве руке, црпсти на самом извору, као историју, па ипак наши појмови о прошлости у већиип случајева не образују се по старим споменицима, него по књигама у којима се издажу, место самих Факата, њихове бледе слике, онако како их снимају модерни или бар релативно модерни нисци Таква дела врло су ноучна и много се цене; помоћу њих ми разумевамо и тумачимо историју: она нас бар потстичу на покушаје, да допунимо и усавр-

шимо што су они израдиди, ади она још нису историЈа. Знање које из њих црпемо не оснива се на Фактима већ на речима, па и онда кад су најбоље написана, то знање непотпуно је, шта више, може да буде веома пристрасно, јер се ограничава просто на оно што су но неки модерни нисци нашли у историском материјалу, што су сматрали да је добро и да га ваља прикупити и нзнети. Еако мало сазнајемо о нашнм прецима пз дела Јумеових, и Маколејевих, кад се унореди са оним што бнсмо научили кад би тим делима додади списе и документа онога времена , па ма то било н непотпупо! Најновији историци тако су прожмани том истином , да они данас гдедају да што више напуне стране својих дела изводима ориђиналних докумената; све више увиђају да је тек у њима права историја, а да су њихови коментари и приповедања само помоћна средства да се боље схватн исгорија. Годема, дакле, корисг студирања јелинских и Датинскпх споменнка јесте у томе, што ми из њих учимо исторнју но оригилалнпм сппсима; што смо тако у непрестаном додиру са савременим нисцима те далеке нрошлости, више не зависпмо од простог казнвања других, пмамо нешто рукама чнме можемо да контролншемо нзлзгања историска и теорије модерних нсторика. Може неко заиитати: па за шго не изучавате орнгпиалин матерпјал за модерну псторију? Ја одговарам да треба, желети је да се ради. Па и за то треба знања из каквог класичног језика, јер су готово сви документи пре реФормације, а и већина н; сле, писани на латпнском. Но, ма да је проучачање тих докумената врло корнсно, онет за то оио се не може сматрати као грана образовања Ти документи и сувише су опшнрии и Фрагментарни ; нз њих сазнајемо нашу доскорашњу нсторију али то је све, они нас пе уче ни чему другом. Писци средњега века, с малпм изузетком, не заслужују да се изучавају самп по себи, док на против, велиеи ппсци старога света, уводећп нас у дух старнх народа, нружајубогат магазин мудрих мисли ндрагоцепих посматрања а у исто време, у њиховпм снисима ог/едају се најпотпуније литерарне умотворине, савршеније од свију које је до сада нроизвео људски ум, и да ће их, нрема њиховој трајашњој леноти, ретко моћи достнћи будући нисци, парочито кад се узме на ум да модерии жпвот даје мпслпма све разноврсније услове. (НасгавиКе се).

пгосветни гласник 1889.