Просветни гласник

6 02 * ЈОПАН РАЈИЋ 3. Ми знамо , да у ово време, које је пуно таме и рђавих ногледа на нсторију, жавот народни и друштвени развитак, — ако пису изостала, — а оно нису измакла пи остала овака јевропека дела, чији су творци били у много бољим и срећнијим околностима од Рајића, који се може правдати и до крајности жалосним и рђавим политичким и економским стањкмсвога народа. А од коликог је утицаја нолитичко и економско стање на развитак како целог народа, тако и иојединаца, то је онште нознато. Добро нолитичко и економско етање основица је целокупног културног развитка сваког народа. Кад погледамо на све ове околности, онда се морамо с дубоким нризнањем и поштовањем поклонити огромном раду и успеху овога човека, кога с правом можемо назвати: „оцем српске историје". Начин излагања појединих догађаја код Гајића је особито миран и непренагљен. Он слика поједине догађаје са свим хладно и неористрасно; не да се он запети ни патриотизмом нити мржњом према непријатељу; — већ као прави, неприсграсни историчар са свам објективно описује ноједине догађаје онако, како су се дешавали, а чптаоцу оставља, да о њима суди како хоће, према изворима које је прочитао. Само је велика штета, што је Рајић ово своје дело писао славено-сраским језиком. Да то није учипио, оп би своме народу много више користио, а себи оставио много сјајнији спомен међу својим потомцима; овако је пак био нознат само образованијем дслу сриског народа, а маси, којој и даље бсиге суђеио, да чује штогод о својој прошлости једино пз уста се-

ИСТОРИК СРПСКИ

дога гуслара, — он је и тада и сада остао ненознат. Како је, у своје време, и на страпи цењено ово дело Рајићево, види се по томе, што му је руска царица Катарииа II., кад су јој иоказали Рајићеву историју , нослала на дар златну медаљу и 100 дуката, а толико исто и издаваоцу СтеФану Новаковићу. Па и данас, после толико година, ово дело има своје вредности, ради неких појединости, а нарочито ради многих прикунљених извора, из којих Рајић у свом причању многа места наводи од речи до речи. Рајић је још превео с немачког ова два историјска делца\ „Кратка историја Србије, Рашке, Босне и Раме", с многим својим примедбама и допунама о појединим догађајима, који се не слажу с тада већ утврђеним о њима мњењем у српокој историји_, и „Кратка ерцеговачко-босансгаи кралћва повћсница", обе штампаие 1793. године. Осим до сада штамнаних дела Рајићевих, има мпогих која још пису угледала света. Сва ова његова нештамиана дела — већином богословска — налазе се у библиотеци карловачке митрополије, потпуно спремна за штампу. Њих је Рајић по зтовору устуиио поменутој библиотеци, а за то је добивао сваке године као паграду, које од митрополита Стратимиронића^ које из народног Фопда, до 400 форината, те је тако живео о тој својој скромној заслузи, ником пе досађујући. Слава Рајићу на његову раду за свој род! 22. Децембра 1889. год. Београд. Љуб, И, Гаврилови^, нравник III. год.