Просветни гласник

кмтика и ВиВлиографијА

В'1

Стх. 1324. А они тп стубе те уз цркву. (< Они донијеше стубе то се попеше уз цркву." — А ја бих рекао те прислопише уз цркву и ,,на олтар се од цркве поаеше Стх. 1547. Док их стаде ио куИи кривања. »Гледпоци стадоше гласно повлађивати глумцнма.« — Биће да су се глумци „дерали 11 , а од гледалаца »ђе ко бјеше запласка рукама.« Стх. 1557, 1558. А дрвене ноге насадили, Па иђаху као на кључеве. Ђ Кључ је и кука којом се сијено граби; Драшко мисли на какве дрвене ноге што су на њима лакрдијаши ходили." ■— Кључем се сено не граби, иего се њиме извлачи сено из средине пласта нли сена, да се види какво је унутра. Драшко је мислио на штуле, ходуље (8"ке1хеп). Стх. 1675, 1676. Видите ли овђе у Котору Баш онога Совру ировидура. в 3а дужда 8. УаНег-а није било у Котору провидура који би се тако звао. Па и ако се узме да јс оио Совра штампарска или писарска погрешка мјеето Ловра, у то доба није било у Котору провидура под тијем пменом, а ако узмемо, како Љубиша мисли, да је Совра скрдћено од Зогапго, владика се је опет препарио, јер су најбличш которски провидури из те куће : Захарије Марков (год. 1613.) и Никола Марпјев (г. 1764.)« — Није се ту владика нпшта преварио, а (( Совра провидур« је седео у Котору од кад је то звање постало па док га није нестало; ко је год дошао бно је „Совра," јер то није никакво име, већ аорга ргокесШоге. "\\ г агит т сИе Регпе всћ-№е1Геп е1с? Стх. 2382. Мило ми је за моје оружје! »Јер ми не ће впше рђати у кући, но ћу га опасати против непријатеља вјере и домовиие." Та кад Црногорац иде без оружја? Он се нада срећи у боју, што је Обилића на сну видео. Сгх. 2419. Главе мушке не коаа од иушке. „Не погинула му од пушке ни једна мушка глава у боју (него му сваку болест однијела).« —

Оно од иушке може значити и толико велики, да пушку могу носити, него сви мали помрли.

Овн стихови, чини ми се, нису како ваља објашњени, а ни сам не бих умео какво боље објашњење предложити. Мени су бар још нејаспи. Стх. 24. (посвета). Твојој глави би суђено за вјенац се свој ародати. «Карађорђе погину,јер хтијаше сачуватп лијепо име (виЈенац) ослободитеља Србије; он се врати наиме г. 1817. у Србију (ко.ју г. 1815. по други пут бпјаше подигнуо Милош Обреновић), да се опет бори против Турака, али код Смедерева би убије I од људи илаћенијех од Мнлоша.« Стх 437, 438. А ево се, људи, окуиљамо, КА сватоеи ијани што се ирича. «Опили се једном сватови, па се никако не могли скупити да воде дјеЕојчу.« — Та то се видн н из самих стихова, али би ваљало пропричаги ту причу, као и ону о мачку и Евону. Стх. 583, 584. Јунаку се чешће иутах хоће Ведро небо насмијат грохотом! ».Туиаку се небо смије кад весело над њим сја, кад обасјава његово јунаштво и срећу ; ова два етиха дакле значе: често (растуженому) јунаку пебо помогне те му сине лепша срећа, као што даде и Иванбегу да се осветп Турцима." — Веома сумњам да је ово тачно. Стх. 633-635. Сљедоват им ријеком крвавом У лађици грдна страданија, То је бити једно или друго. »Ићи за полумјесецом или за крстом путем што га он биљсжи крвл.у људи што за њ гину, и нодноситп за њ многе муке за шивот (лађ. грд. страд. мета1ором — живот у којему човјек грдно страда), то је бити или Хришћанин илп Мухамедовац, то значи држатн и бранитп вјеру у којој си отхрањен." Стх. 658, 659. Нека буде борба неарестана, Пека буде што бити не може. „Нека буде борба непрестана, нека буде (= | дође) та борба која непрестана не може и неће