Просветни гласник

књижевне обзнане

се с њима судари. Али и ако се и он хоће да уметне онда би му приличније место било одмах после треће песме. Прва песма у другом је оделжу из Богишићеве збирке »Иде Бушић Отјепане љубу своју рано будит« итд. Друга и трећа је из Букове збирке „Цар Лазаре сједе за вечеру' 1 и »Полетио соко тица сива.« Четврта опет из Петрановићеве збирке. Пета песма је узета из »Босанске Впле* за год. 1886, а шеста је позната Еетрановићева »Сину муња од Једрена града." Пета, песма личи у главноме са свим на Петрановпћеву шесту, само је краћа, а обадве •,ао да ће бити „млађега датума.® У трећем одељку је прва песма »Полазак 06лачића на Косово, # из »Српског Бенца к од Тодора Влајића, друга: „Мусић Стеван" из Вукове збирке, трећа: .Васојевић Стеван» из „Сабора Истине и Науке" од др. Јов. Стејића. Све три ове песме ја бих убројао у други одељак, јер ови јунаци, и ако су одоцнили, опет су истог дана стигли на Косово и погинули; тек њиховом смрћу завршенаје битка. Четврта је песма »Посавчић Стеван ц из Летописа Матице Српске књ. 75. И ово је један од одоцњеника, само што се из песме не види да ли је отишао и он да погине. Пета је комад косовске песме »Којп оно добар јунак бјеше, к -шеста : »ЦарицаМилица и Владета војвода," обе из Вукове збирке. Оедма је <( Царииа Милица и Милош Драгиловић (Обилићј "■ из Богишићеве збирке. Осма: »Косовка Девојка," девета »Обретеније главе кнеза Лазара" (прва песма) и десета »Смрт мајке Југовића® из Вукове збирке. »Обретеније главе кнеза Лазара/ друга песма из збирке Григорија Николића I књига и »Мајка Југовнћа на Косову" из збирке народних песама Фр. Јукића и Гр. Мартића I. Љ. С

УЈепас гађаи! г роиси ХЈ 2а§гећи 1891. Вгојеу1 1—5. Оос1. XXIII, — Издаје сНошбка Иакага; УРбђУЈУ Ј- Рааапс и М. Магапгс. У тридесетим годинама нашега века осећао се у свима словенским земљама покрет духова, који није био ништа друго, у суштини својој, него лн одјек романтисма, који овлада у Европи после Француске револуције. Пренесен у словенске земље, романтички се правац разви, под утицајем црилика у којима се налажаху словенски народи, у нансловенизам, од којега толико презаху западњаци, да од њега створише право страшило. Пансловенизам, међу тим, нити је био тако страшап , нити тако оиасан по оне који га се плашише ; основном иак својом

идејом могаше бити и био је од користи — нарочито по развитак националне свести оних словенских народа, којих опстанку, са немања државне и народне самосталности, прећагае опасност. Одушевљењу, које потпириваше и изазиваше ова идеја код словенских народа, бејаше извор у осећању слабости, да својом рођеном снагом себи извојују погодбе за живот, које би им потпуно штитиле народну индивидуалност и народни опстанак. Осећајући своју слабост, мали народи словенски посветише највећи део своје пажње старању, да књижевпошћу утичу на буђење и јачање народне свести, и шпрење и промицањс образованости у масу народну. Прегнуће пак, којим се овога посла прихватише, давало је одушевљена уверења, да, уз пркос свим сметњама, не могу пропастп , јер се имају на што ослонити, а најприроднији би им ослонац била заједница словенска, коју се стараше да изведу бар на пољу књижевном. Овај се покрет духовни јавио код свих народа словенских, а добра му је последица била, што се, под његовим утицајем, изврши препорођај књижевности код неких словенских народа. — Дотле слаба и по броју књига и по ваљаности њиховој, без икакве заједнице са српском књижевношћу, не имајућп пред собом никакву мисао водиљу, хрватска се књижевност, под утицајем овога покрета, стала препорођивати. Препорођајем овпм, познатим под пменом илирски иоирет, извршило се код Хрвата оно, што су код нас, Орба , својим списима урадили Доситије и Вук. Уеко обзорје дотадање књижевиости, која се иоглавито бавила о питањима религиозно-моралнога карактера, почиње се ширити, дохватајући се питања, која засецаху дубоко у духовни и матерпјалнн живот народни. На тај се начин, бар ио облику и тежњи, изједначила с јевропскпм књижевностима. За основу књижевности усвоји се један књижевни језик, језик народни, какав нам ноказа Вук, који извојева право начелу, да за народ треба иисати народним језиком, јер је то једини правилан пут народној просвети. Овако препорођена књижевност хрватска стала је у један ред са српском, да се, тако изједначене, даље развијају, одржавајући потребну узајамност, којој је најчвршћа основа заједнички књижевни језик, који браћа Хрвати од нас усвојише. Заједничким идеалима, који одушевљаваху у то доба и Србе и Хрвате, била је прнродна последица доцнији заједнички рад у крвавим догађајима од 1848. — 49. године; тада је та заједница освећена крвљу, проливеном у борби против заједничких непријатеља. Овај знаменити покрет јако су потпомагали књижевни листови, око којих се прикупљаху нај-