Просветни гласник

ПАУЧНИ

на основу Тицијева закона, могло се очекивати да се међу Марсом и Јупитером на даљини 28 једнница од сунца морала окретати нлаеета, коју нико још није видео. Најприроднија претноставка, која се могла учинити о тој планети, била је у том, да је она слаба , те да се не може ни видети голим оком. Појави се дакле жеља видети ту иланету. Ово је питање изазвало оптти интерес , кадг године 1781. Хершел пропађе Уран —планету, која је иза Сатурна. Најпре је Хершел њу назвао, у част свога крунисаног заштитника краља Ђорђа, »Ђорђевом звездом, 8 али је доцније то име оставл-ено и замењено Ураном. Ново пронађена планета показала се далеко иза Сатурна, а не на оном месту, где се претпостављала тражена планета. Жеља пронаћи планету поста још већа. Небо је, међу тим, велико: на којим деловима његовим треба је тражитн ? — Ради-наласка претпостављене комете образовало се крајем прошастога века у Немачкој астрономско друштво, у ком су били не само немачки научници: и астрономи других држава посташе његови чланови. Бирајући делове неба, на којима је требало тражити планету, чланови се овога друштва зауставише на еклиптици и областима около ње, на том основу, што се све планете крећу дуж ње. Разделише еклиптику на делове и узеше •гражити планету, али чланови тога друштва не бише срећни ; њу пронађе астроном Пијаци у Палерму, који не припадаше броју његових чланова. 1. јануара 1801. он опази у звезданом јату Телца телескопску звездицу, која имађаше осетно кретање: на% скоро за тим би одређено да је нађена звезда планета. Пијаци је назва Церером у част митолошке богиње, заштитнице Сицилијине. Пуних 6 недеља Пијаци је чинио проматрања над Церером, али их је после тога морао прекратити, јер се Церера беше изгубила у сунчаним зрацима. Налазак Церере после пола године, кад она у јутру изиђо из сунчаних зракова, био је снопчан с великим тешкоћама. Задатак је овај био решен великим Гаусом ; он је израчунао Цецерин пут и претказао она места неба, где је њу требало тражити. Цецера би нађена срећно; ликовање науке беше потпуно. Средња даљина Церере од сунца једначила се двогубој даљини Марсовој; она се приближно налазила на оној даљшш од сунца, коју је претписивао закон Тицијев. °И тако, тражена планета би нађена и закон Тицијев задовољен. Чланови астрономског друштва могли су бити умирени, те се даље не мучити тражењем планете. Али какво наста дивљење, када лекар и астроном Олберс из Бремена, један од најусрднијих чланова астрономског друштва, пронађе, у марту 1802. г., другу планету, при-

б /шжно на опакој истој даљини од сунца, на којој је и Церера. Он је назва Паладом и удеси занимљиву ипотезу о пореклу ових планета ; претпоставио је да су Церера и Палада одломци велике планете , која се некада окретала око сунца између Марса и Јупитера и раздробила се на делове услед каквих, нама непознатих, космичких узрока. Ако је ова ипотеза блиска истини, онда нема разлога претпостављати да се велика планета разлетела само на два дела; по свој прилици одломака има више, треба их дакле тражити. На оној тачки, где је била изиршена претпостављана катастроФа , морале су се сусретати све орбите разбацаних делова планете; другим речима: мале планете морале су проћи кроз место катастроФе, — ту их, дакле, и треба тражити. И заиста, ту би нађена трећа планета Гардингом у Лилијенталу и њиме названа Јунона; али четврта мала иланета, коју пронађе Олберс и назва је Вестом, није одговарала захтеву који поставља ипотеза. На тај начин питање оста отворено. Прошло је за тим готово 40 година, и у том времену не би пронађена ни једна мала планета. Пету је нланету пронашао декембра 1845. љубитељ астрономије Хенке у Дризену ; сн је назва Астреа. Хенке је био поштански чиновник, па добивши пенсију настанио се у Дризену и почео се усрдно занимати посматрачком астрономијом; његов труд би увенчан успехом: после његове смрти почео се ред проналазака малих планета, који не престајаше до последњега времена. Крајем прошасте године пронађена је већ тристотинита планета! У садашње време ипотеза Олберсова са свим је одбачена; проматрања су нас уверила, да нема такве тачке, на којој би се пресецале орбите свих малих планета, а Фотометричким испитивањима доказано је да су мале планете онака иста лоптаста тела, као што су земља и све друге планете, те с тога нема основа за веровање , да су оне угласти одломци (иверје) какве год велике планете. Тајна стварања малих планета није ни мало боља од тајне великих планета; стоје само ипотезе, претпоставке о поретку стварања света, али ништа више. — Мале планете заиста су незнатна светила ; највеће од њих имају у пречнику између 300 до 400 километара, док земља има 12.000; најмање пак имају у пречнику не више од 30 до 40 километара. У број усрдних тражилаца малих планета треба урачунати скоро преминулога проФесора Иетерса у Клинтону у Северној Америци, и Пализу у Аустрији. Што се тиче њихових назива, мале планете имају све женска имена. У почетку су имена бирана из грчке митологије, ну када су сва била исцрпена и дошла до Фурије, тада су се имена почела позајм-