Просветни гласник

ШКОЛСКИ И ЦРКВЕНИ ДЕТОПИС

165

Зидање је живо напредовадо. Већ 15. септембра бпла су нова одељења готова, а у подовини октобра 1890. год. намештена. Управа је желеда да у првом реду спасе ону децу, коју општина београдска даје људнма сумњиве егзистенције на неговање. Ту је децу управа хтела да уведе у нова одељења и злто, што су то у нстини баш најсиротнија деца, права спрочад, без оца и мајке; деца, којима се често родитељи п не знају. Ствар је од стране управе бпла предата у септембру у руке председника општине, г. Ник. П. Пашића. — У другој половини октобра већ је ствар била решена, а 1. повембра 1890. год. примила је управа од београдске општине 10 мушкараца п 15 девојчпца. Најстарије дете било је од 14, а најмлађе од 4 године. Ово беше значајаи дан за друштво. Деца беху примљена, тако рећн, гола и боса. Дом сиротне деце ожнвео је. Од 18 посташе за један дан 43 питомаца — пуна кућа деце. Требадо је живо радити. И благодарећи предусретљивости од стране владе Њег. Величанства, Дом је у брзо добио учитељицу за женску децу, те тако је могла унрава с пуно наде у Бога корачати све ближе своме цнљу. Нова одељења требало је освештати, и управа реши да то буде у исти онај дан, у који се пре 11 година први пут састаше добри људи у Грађ. Касини, у намерн, да оснују Друштво за васпитање снротне деце. То беше недеља 16. декембра 1890. годпне. Освештање беше скромно, као што је и цео рад овога хуманога друштва. По свршеним црквенпм обредима, председник друштва ноздравио је одабрапе присутне госте ') овом беседом : У в а ж ени г о ст и, Било је то пре 11 годпна, баш у ово време, када се, као што каже Л.етопис наш, скунидо 28 београђана и када решише да је време и потреба да се у Београду оснује Друштво за потпомагање и васпитање сиротне и напушт. деце. Сећам се као да је јуче било како се овом послу приступало с пуно зебње. Мислило се да ће ново Друштво бити не само кратка века, по да ће се његови оснивачи врдо преварити у својим надањима. Сећам се напомена великнх људи, који су сматради целу ствар Ј ) Освештању ирисуствовали су: у име краљевске владе мииистар народне привреде т. Коста С. Таушавовић; у име Народне вкупштине: г.г. Риста Поновић, Јоца Ж. Јовановић, (Јтојан Рибарац и Дука Лазаревић, народни посданиди ; даље, нредседн. друштва Ов. Оаве г. Св. Николајевић; нредседпица женскога друштва г-ђица Персида Бинтеровнћева; велики пријатељ друштва г. Арса Лукић с госиођом, и доста другог одабраног света.

као игру уобразиље тада млада човека. Али сећам се и тренутка, када честити старина, уважени газда Ника Ерсмановнћ, куражаше покретача те мнсди, па и сам се ухвати у коло људи, који прегоше да спасавају сиротну децу. Све су то за мене пријатна сећања. Боже мој, каква раздика између ових сећања и садашње јаве! Али, ко ће као Бог ? Полако ади сигурао развијала се клица, која беше засађепа 16. декембра 1879. у Грађанској Еасини. Загревана сунцем српскога милосрђа, рошена росом чистога хуманитета, а суревњиво негована идеалном љубави преданих јој људи, она је у дивноме заклону ванпартијске борбе успевада и развила се у Дом. Сиротне Деце. Почели смо сд 6 динара, а данас, хвада Богу, гледамо безбрижно у будућност наше добре дечице. Иочели смо у тишини, нечувени и незнани; дапас се усудпсмо позвати све добре људе да виде шта смо за 11 година беспрестана рада урадиди. Молим Вас немојте нам позив узимати као хвалу. Не, то је од нас дадеко, јер смо убеђени да још ни на по пута стигди нисмо. Наш почетак благосдовио је Господ; сваки наш корак пратио је онај, којп се брине за тице небеске. И ми смо веровали у његов благослов , у његову заштиту; веровали смо да је он - отац свију наћеника — увек с нама, кад год смо се кренули на иут дечијега спасења. И та вера помогла нам је. Еад је требало иомоћи, ми смо њега призивали, и он нам је номогао. Он је био наш град на висини, наш штит, рог спасења наше деце. С том вером нрибиради смо зрно по зрно, и начинисмо погачу ; скупљали смо камен по камен, п саградисмо падату. Јест, налату доброј деци нашој. Сваки камичак у овој падати наше дечице казује нам о милосрђу, о милосрђу, које је пробило уске границе једне вароши, једне покрајиае, једне краљевине. Сваки ка ми чак казује нам о милосрђу човечанства, о доброти срца добрих људи. После Бога ми смо се уздади у добре људе, у људе који се нису завили у плашт ннска себичњаштва, но рашириди своје хумане грудц, и у њих загрдили оне који немају нц оца ни мајке, нп брата ни сестре. Наше уздање није нас преварило. И нашло се много добрих људи, који у овоме Дому подигоше себи и своме имену вечити споменик. Нека је велика хвада тим добрпм људима. Они учпнпше те смо у овај Дом могли примптн ове малпшане, а „ко такво дете у име моје нрима, мене прима", вели Спаситељ. Дом овај живи је сведок да се п у нас могу дпћи установе, само ако се за њих ради с иреда-