Просветни гласник

266

НЛУКЛ и нлстлпл

другоме месту (једанаеста алинеја) „у колико је I део Примера од Ст. Лекића удесан за ученике V разреда, у толико је II део неудесан за ученике "VI разреда, а то само за то, што су примери у II делу врло тешки." Да овде мало застанемо. Зна се, да се читанке (нарочито , ако су то саме реченице) за језике пишу по одређеном ирограму; зна се, да се програмом одреди, колпко и ј шта се има по усвојеној граматици изучити у појединим разреднма, на се онда напише читанка, која својим примерима, сређеним по пзвесноме методу, обухвата све то нропнсано градиво мз граматике, и то тако, да читанка за V разред (јер се латински језик, о коме је реч, учи тек од У разреда) обухвати граматпчко градиво прописано за разред, а читанка за VI разред да обухвати граматичко градиво прописано за VI рлзред. Ја већ десет година предајем у I београдској гимнасији латински језик по Туромановој Граматицм и Декићевим Примерима (читанци) за ту граматику, и ја сам се уверио, да је Лекићевим примерима обухваћено све, што је из Туроманове Граматпке као школске књнге прописано за У и VI разред; а да се о томе донекле уверио и г. С. Максић, сведочи то, што сам вели „да је I део Примера од Ст. .Гекића удесан за ученике V разреда." Рекао сам „донекле" с тога, што г. Максић одмах за тим вели „да је II део (Лекићевих примера) неудесан за ученике VI разреда." Брижљиво проучивши ,1екићеве Примере, н по њима радећи десет година, с мирном савешћу могу тврдити, да је ретко наЧи удеснијих аримера за латшске облике и у гимнаеијама туђим , које су иначе далеко одмакле исиред наших. Покушаћу, да то и докажем. Највише замера г. Максић II делу Лекићевих Примера „што су врло тешки." То „тешки" врло је растегљиво. Наравно, тешко је учити сваки туђ језик, особито кад је то уједно и мртав језпк: главна тешкоћа може лежати поглавито у правилима језика, — правила дакле могу бити тешка, а никако вешто иробрани примери, да таким примерима добар наставник ученицима објасни које било тешко правило из граматике ; кад та правила не би била тешка, не би се она морала тако рећи никаквим примерима објашњавати, и нрема томе ишчезла би она тешкоћа, коју г. Максић налази баш код прнмера. Да примери из II дела Лекнћеве књиге нису тешки, може се сваки наставник уверити на својим ученицима VI разреда; кад свакп ученик добро научи и разуме ма које правило, умеће га без погрешке и прнменити, па дајте му

какав хоћете пример, не из Лекићеве, в^ћ М1 из које друге књиге ; сва тешкоћа те нримене леш: и увек ће лежати само у томе, што ученик претходно мора изн-аћи и научити за примере речи ; ко у то сумња, нека пита саме ученике, и они ће му то потврдити. Ја то могу потврдити својим ученицима. Даље. Познато је, да Лекић предаје латинскп језик бнће око 20 годпна; да је бирао нримере за своју књигу из најбољих туђпх књпга (Наи1ег и т. д.); да је иоле тежа места , а та је он сва извесно запазио као дугогодишњи наставник, објаснио ситно печатаним напоменама тако, да их обавештен и добро упућен ученик може лако разумегп — и кад је све то познато, — не може се рећи да су Л.екићеви Примери „врло тешки" ! Поред свега наведеног ту је још и наставник, да „тешка". места објасни, да на њих обрати ученнцима пажњу, да ученике подсетп на извесна правила, што се имају на та места применити. На иослетку, кад већ сам г. Максић у почегку свога чланса велн , да „црограм у V и VI. разреду мора остати исти", а по томе су програму написани Лекићеви Примери, јер их је најире Гл Просветни Савет, а после п министар иросвете примио, да се по њима прописани програм изводи како се онда може гврдити: ,,да је II део Лекићевих Примера неудесан"? Зар се последњим речима не потиру оне прве? У исгој 11. алинеји свога чланка тврдп г. Макснћ, да „у најпростијим реченицама има таквих правила, каквих нема ни у Синтакси Туромановој." Из овога бп се могло извесги, као да два наставника латинскога језика за исти језик склапају различита правила, или да једаи од њпх измишља нека нова. Синтакса којег било језика може имати само једна иста правила,. али се та правила могу различито исказати. Кад се брижљиво проуче правила у Туромановој Синтакси н у 1е1спћевим Примерима, па се упореде, наћп ће се, да су правила у Л.екићевим Примерима иста, која су и у Туромановој Синтакси, само је Лекић пека правила проширио, просгије исвазао, како би их они, ко.ји почињу учитп спнтаксу — а то су у другим земљама деца од 10 — 12 годпна, код нас пак дечаци од 15 — 16 година — боље разумели. Једино би се, чини ми се, с некпм раздогом могло замерити II делу Лекићевих Примера то, што нису глаголи с неправилпим перфектом и суппном ноређани у одељке за читање онако , како иду у Туромановој Граматици. Не упуштајући се у питање : која је подела речених глагола боља, напомпњем, да наставник потроши прилично вре-