Просветни гласник
6
ЛЕКЦИЈЕ ИЗ СРПСКОГа ЈЕЗИКА
68. — У потврдним реченицама се о подмету тврди оно што се о њему прироком казује , а у одречним му се пак то одриче. 11р.: Он Ке доАи. — Ти сааваш. — Киша аада. — О и не Ае до&и. — Ти не сиаваш,Киша нс иада. 69. —■ Од потврдие реченице постаје одречна кад се пред глагол стави прилог не. 70. — Не се пише увек одвојено од глагола , а само се саставља са глаголом јесам и имам 11р : .Та не аознајем оиога који ме је послао. — Т ј ' нема гријеха. — Никад санку веровати није. — Не иомаже неираведно благо. 5. Упитне реченице 71. — Кад у реченици нису познати сви делови онда се за њих може питати. 72. — Ако се пита за нешто у потврдној реченици, онда се та реченица зове унитна ; а ако се иита за нешто у одречној реченици онда се та реченица зове одречно-упитна. 73. — Упитнс и одречно - упитне реченице праве се заменицама трећег лица неиознатог, упитним прилозима и свезама или кад се уз глагол дода ли. Пр.: Ко ће љута змаја преварити ? — Како ћемо ударит' на Турке ? — Идете ли сви заједно гором зелено.м ? — А нисам ли тебн беседио, да не певаш кроз Мироч планину? — Ил' не чујеш, ил' не хајеш за ме?
IV. ИНТЕРПУНКЦИЈА 74. — Да би се при читању знало коЈе речи припадају којој реченици, и где треба нредахнути, а где глас дићи, употребл,авају се ови знаци : тачка (.), заиет а (,), гачка и заиета (;), две тачне (:) , неколико тачака (....), цртица или иауза (—), знак иитања (?),
знак чуђења (!), знак навођења (« В Ј, знак заграде ( ) или [ ] и аиостроф ('). 7 5. — Код тачке је највеће предисање а код запете најмање ; код тачке и запете и код две тачке, нешто веће него код запете. 76. — Тачка се ставља кад се једна мисао потпуно искаже. Пр.: Један од бојева на Лозници дивно је оиевао Филип Вишњић. — Вук је дивно описао не оамо своје учење у Лозници, него и сав начин школовања и поступан.а с ђацима у манастиру. 77. — Запета се ставља : а. — Између више именица, придева, глагола итд., кад стоје једно поред другога, а нису везани свезама. — Ако ли су везани свезама, запета се не ставља. Пр.: Пигомих воћака има доста, и то : шљипа, трешања, вишања, крушака, јабука и ораха. — Стаса је био висока, крупан, пун, дугих а ретких бркова, сме!); носио је плетеницу и доламу. б. — Приређене реченице одвајају се запетама. Пр.: Делије убију још и његовог момка, па их оба баце у вир језавски, те онде ос^тану. — Они тргоше пушке, но моја би срећа, и они падоше. — Карађорђе им одсече главе , однесе Станку и Балоти, и каже ниа је било. в. — Споредне и уметнуте реченице, ако нису у јакој вези са главном, одвајају се запетама. Ако се уметнута реченица одваја запетама, оне се мећу пред почетак уметнуте реченице и на завршетку. Пр.: Кад се баш јуришало на шанац, Дринчић је ишао напред. — Глас му је, кад осори, био као поцепан. г. — Пети падеж, којим се дозива одваја се запетама ; ако је у средини реченице, запете се мећу с обе стране. Пр.: Смиљанићу, не веселио се ! — Куни, Васо, твоје Иодунавце. — Голи сине, буљубаша Зеко!