Просветни гласник

394

НАУКА И НАСТАВА

устали, стадоше се ученици узајамно дирати, како је Влада порастао ноћас на киши. Нисмо имали потребе да се умивамо. Пописмо по чашу врућа млека, па одосмо даље. Донекле пратио нас је газда Јанко, докле нас није извео на друм (т. ј. селски пут). И са њим се опростисмо. Село Лопатањ лежи на шкриљцу у једној нешто пространијој котлини. Шкриљац траје све до Врагочинца. Требало је прећи врагочиначко брдо. Ишло се врло тромо. Анероид на брду показиваше 730 мм. Одатле се ишло норед Ћесаровића, час уз брдо. час низ брдо, али у главноме по једноме платоу. Цео отај терен интересан је за студију механичког и хемиског дејства воде, а својим нојавама достојан готово исте пажње као и источни кршевити крај Србије. Тако идући од Врагочинца ка Везировићу и атару овог села, цела просторија тако рећи засејана је мноштвом вртача. Путујући више од сахата пролази се поред вртача врло разноликог обима и у разном стадијуму њиховог стварања. Земљиште само није оголићено, не види му се каменити костур; то је случај тек само местимице као код села Каменице, где су у кречњаку нађене силне бодље од морских јежева. Али да ће ерозивно дејство воде ову појаву убрзати, нема сумње. нарочито што овај крајј није под шумом, а нова се не подиже, већ се и оно мало као и по осталим крајевима наше отаџбине немилице сатире. Пролазећи овуда сетисмо се неуморна заузимања пок. Панчића, а један од другова напомену страшне али и истините речи једнога Француског преФекта : «Ако се енергичним наредбама не стане на пут силном сатирању шуме, то се напред може прорећи време, када ће Француски Алпи представљати пустош и дивљину, а Француска бројати један департман мање". — Да ли ћемо ми скоро бити у стању да отмемо од сигурне пропасти не округ — два, већ можемо слободно рећи пола Србије !.... Дај Боже. Од Бегових Вода настају млађе, терцијерне творевине, престављене жутим песком, шљунком и белутком, млађим бледим кречњаком и у опште трошнијим стенама. С тим местом, у исто време, закључили

смо и ми наша геолошка бележења и опажања. Врло уморни и ми и ученици, стигосмо у 10 часова у Беле Воде. Били смо се растурили на по сахата. Они први што су ишли напред с директором стигли су у Беле Воде у 10, а последњи тек у 10 и по сахати. На лицу нам се видео умор. Требало је помоћи. Још испред Белих Вода директор се договорио с наставницима, да се Типа мало одмори код Белих Вода, па да одатле јаше у Ваљево, и отуда да нам на сусрет пошље кола по што по то. Тако је и учињено. Типа одјаха у Ваљево, ми се прихватисмо, па но ливади око механе поспасмо куд који као заклани. Двојица од ученика заспаше пред механом на голој земљи, двојица других у механи на клупама. У 12 и по сахати пошли смо из Белих Вода. Сан нас је окрепио, па се с почетка - прво по сахата — ишло које како, али поче опет заостајање. Сад је директор ишао иоследњи, куражећи оне што изостају. Милојевићу пође крв на нос. Нигде капи воде. Директор и Миљковић узеше га куражити да не балдише. У том одсудном тренутку дојездише прва кола што нам их Типа послао из Ваљева. Беху таљиге г. Вилотијевића. Нас 7 седосмо у кола. Добар коњ јездио је као вила. Стигоше и друга и трећа кола. Сва та кола послаше нам бесплатно добри Ваљевци. И тако свечано на колима уђосмо у 2 и по сахата по подне у Ваљево. Крајња мета нашег овогодишњег путовања, јер одавде требало је право кући у Београд. Ваљеву се врло обрадовасмо. А и наши другови лепо нас дочекаше. Ученике сместисмо у гимназијску зграду, где су им добри наставници, г.г. Лука Лазаревић, директор, Милан Зарић, ирОФесор, и Љубомир Павловић, предавач, спремили иостеље, а ми одседосмо у „Народној Гостионици." И за нас и за наше ученике беше велика радост, што смо овде нашли г, Љубу Ненадовића. Ми му причасмо по нешто из Босне и с пута. Он, вечити путник, слушао нас је с особитим задовољством. На лицу му се видела радост, што смо онако одушевљено казивали о свему што смо видели и доживели. Нарочито га је Босна