Просветни гласник

ПРАКТИЧНЕ ЛЕКЦИЈЕ ИЗ ОЧИГЛЕДНЕ НАСТАПЕ

моћи ово вежбање у целини прпменити, него ће свак узета за подазну тачку онај крај иди део Београда, у којем му је школа, и тај ће сматраги за своје средиште. Учитељ (учитељица) треба дакле слободно да се служи овом пзрађеном лекцијом, неирестано испитујући изложепу грађу, а све с погледом на децу коју васпитава и обучава; нека изостави што му се чини да не одговара прпликама његова места и школе му; само уз то да није ситничар, па да превидп и све оно шго је од велике вредности у томе вежбању. Кому се \чнни да је свуда узето одиише назива или имена, тому одговарамо, да је боље нмати при руци више грађ: 1 но мање, јер је лакше од сувишка узстн него ли додавати кад је мање. Мимо то, чинили смо тако, што држимо да би већ једном бпло време, да се у обновљеној краљевини српској „тако рећи" све неиотребне туђе речи пстисну из службене терминологије школске. Овако нас учи методнка. а тако нам најозбиљнијечаповедају и наша сраска осећања. П-го ВЕЖБАЊЕ. Целина (цело) и делови целине (целога) Претходна наиомена. — Овим вежбањем треба умножити досле добивену готовину именица (самоставних речи), а мимо то треба ђаке особито вежбатп да правилно употребљавају 11-ги иадеж или ирисвојни (имовни) с додатком узреч (јер ирииадапе, својина, и јест главно значење другога или присвсјнога падежа) и арисвојне пли имовне иридеве. јер се у нас припадање или својина казује још и прнсвојним пли имовпим придевима. У нас стоји присвојнп или имовни падеж и уз иорицање, који нпје ништа друго, до врста другога иадежаза део. Да би порицање било потпуно, мисли се инајмањи део онога, нашто прелази радња глаголска, која се пориче. И ако се доста често налази уз порицање и 1У-ги илн предметни падеж место прпсвојнога илп имовнога (у Пољака никада), ипак нема примера, према којем се не би налазили исти онаки и с присвојним илп имовним падежем. Само је од речи што, то, ово, оно обичнији 1У-тп илп предметни падеж уз порицање, као: Кад се ко зариче, да што не чини (а не „чега".) Нема ништа ново (а не „ничега"). Не спомињи то (а не „тога"). Не знаш ти то, синко! (а не „тога"). Он не може то порећи (а не „тога"). Што пскаше Взраиљ, оно не доби (а не „онога"). — Осим тога има још: Н-ги падеж за иредмет (али са слабијим прелажењем глаголске радње, него кад је предмет у 1У-ом или нредметном падежу), паонда има Н-ги падеж за каквоћу, за материју, за време, за део (а за иорицање јест само врста овога за део).

Учионица или школска дворница, у којој смо ми, јест део од целе зграде (а не „здања") или куће. Кућа је целина илн цело, а дворница је само део те целине; на њој је још више других делова. Делови куће (кутњп) јесу: кров, спољашњи или сиољни (а ае „вањски"), зидови нли стене,

421

унутрашњи (а не „унутарњи") зидови или стене, основа пли основ (темељ је реч грчка), под или спрат (таван), собе и дворнице, кухина, ходник (а не „конг"), преградак, иросторпица или припрат. кућерак илп кућер пли спрема, пивница или коноба (подрум) II т. д. Делови кућнога крова јесу: греде или брвна (а не „балванн"), рогови, жиоке (паучнице, плесма летве), цреп. — Зидови (стене) су озидани или од камена или од опека (а не „цигала") н од креча, плн су друкчије начињеип, и по томе су то делови некога зида. — У собе иду: собе пребиваће, спаваће, обеднпце нли столовнице (ручаонице, једаонице, »трпезарије«), стајаће (собе од поседа) и учионице плн школске дворнице. Деловп собе су: под горњи (сират) и подпна (доњп под), зидови или сгене; прозорм, пећ, врата. Делови једнога ирозора су: крила, онлата или оквири (облог, а не »ћерчиво"), окна, квачице и друго. Кров, зидови (стене) и основа јесу главии делови кућни (или кутњи), јер се они пепосредно наводе као деловн куће. — Прозори су пак сиоредни делови куће, јер се они ређају као делови собе, дакле као делови главних делова, кућних. Окно је део ирозора. — Прозор је део собни. — Соба је део кућни пли кутњи. — Окно је дакле главнц део прозоров, али је споредни део собни, па и споредан део целе куће. — Прозор је главни део собе, али је спореднн део целе куће. Кад се у говору наводи, како ствари као делови стоје према својој целини, онда се тумачи или одређује подређеност различнпх делова.

Ено онде су три дрвета: јабука, крушка и шљива. — Главии делови свакога дрвета су : корен стабло, (дебло) и круна. — Деловп коренови су: главни корен, споредни корени или коренови и жилице, коренци (хречци). — Делови свакога стабла (дебла) су: кора (луб), лик или лика, белика илп бељ (бакуља), дрво, срж (срч, срце), снопићи и прстенци. — Делови крунини су: гране, огранци, гранчице, пупољци или пуици (очи), листови, цветовп п родови (а не „плодови", ако је дрво родно), — Деловп једнога листа су : држак, ребра (влакна), и то: средње ребро с ребрима по странама, лице, наличје, лиспо ткање, врх и обод (дно, руб). Делови цвета су: држак, чашица, круница (с листпћима), прашаици, тучак. — Делови прашни-