Просветни гласник

435

одређених принцнпа. Од правс науке захтева се ово двоје: или да постави законе под условима који се не могу изменити, или да постави законе под условима који се могу измепити. У првом случају научнпк поставља законе појава који се јављају под условима независним од његове воље, а у другом случају он еам поставља условс под којима се морају збити извесне последице. Педагог не може учинити ни једно ни друго. Све његово знање, сва његова моћ, своди се на ово : л Пружај оно што је добро, а уклањај оно гито је зло.« Педагог није у стању да каже: овај мој рад ироузредашаће ову последицу, јер су многобројни чиниоци \".оји су њему непознати, а уплићу се у његов посао. Кад би педагог био у стању да ради тако, да његов рад у наточ свима условима и чипиоцима, проузрокује последице какве ои хоће ; или, кад би он био у стању да све те неповољне услове и чиниоце уклони и замени повољнима: онда би он био научник, а његова проповед била би наука. 1 ) Али сем циља и услова потребна су и повољна средства, те да се с успехом може вршити васпптни посао. Сва васпитпа средства морају бити таква, да могу под извесним условима и извесним начином делања проузроковати извесне последице. Овако сигурних средстава Педагогија нема, нити их може имати. За разне народе, у разним приликама и у разним временима, била су потребна разна средства. Она васнитна средства, која су згодно послужила народима старог века, нису била повољна у васпитном послу народима средњег века. Исто тако и Мени се чина да навике играју најважнију удогу у човечјем животу. Може се с основом тврдити, да је човек опакав какве су му навике. Навике му стварају карактер и одређују правац његову животу. Све аегове радње иди су инстиктивнс иди су навичне. Па и многе инстиктивне радње иостале су од навика, које су у низу многих векова, прелазећи с кодена на кодено, иостаде нераздвојве од његовог оића. Многи се труде да створе у васпитанику начеда, како би оп могао додније радити по тим начедима. Тешко да се икада успедо у овоме. Људи раде по навикама, наи они који су од начеда. Много је сигурнији посао сгвараги навике, јер ће начедо тада доћи само по себи. — А како се теку навике? — Теку се навикавањем. Разуме се, оне могу бити и добре и рђаве — што све зависи од придика у којима се васпитаник надази. Васпитаник се навикава на оно што често практикује, а практиковаће оно, што га привдачи иди што му се вешто натури. Васпигачу је дужност да, но могућству, приводева васпитанике на такве радове, који ће бити у стању да му створе навике које се у даном времену сматрајукао ваљане. Ади, у овом васпитачевом раду не може се поставити никаква теорија, нити се могу поставити сигурна закони, те да свој посао ради са сигурношћу. Ту може бити реч само о већој или мањој вероватноћи. Кад би васпитач био увек уз васпитаника, кад би скроз иознавао његову природу, кад би до крајности био консеквентан у свом раду, и кад би од васиитанпка био откдоњен сваки страни утидај : онда би васпитапик заиста стекао оне навике које жеди васпитач. Али ово је и сувише далеко од могућности. — Дајући велику важност навикама, намера ми је да тиме искажемсвоје мишљење о васпитном циљу: Васиитању је циљ да у васаитаника ствара ваљане навше.

васпитна средства средњег века нису могла повољно послужити нарсдима новог века, ран1*јих периода. С променом васпитног циља мењају се и васпитна средства. Па ни у једно исто доба не могу једна иста средства послужити повољно у васпитању разних народа. Никада народи једнога времена нису на једном истом ступњу образовања. Сем тога, сваки парод има свој нарочиги какактер, има свој нарочити правац живота, има своју нарочиту културу, а сне то захтева да се и циљ његовог васпитања и средства за васиитање разликују од циља и средстаза других народа. Оно што може повољно да утиче на образованије народе, не може повољно утицати на необразованије. Потребан је известап ступањ развиНа, потребна је извесна спремност душе и срца, те да може какво узвишеније средство утицатп на човека. 1 ) А докле су год у људи разне иодобности, разне моћи, разна поимања и т. д., дотле се морају и разна средства употребљавати. На реду је сада да видимо како стоји Педагогија одно но метода, односно начина и.шпутева, којима се опа служи идући своме циљу. — Онде где нису циљеви јасно обележени, где нема средстава сигурних п одређених, где многи чиниоци делају независно од воље човечје : ту не може бити пи сигурних метода. Иотина, Психологија у овом погледу много помаже Педагогији, и може се рећи да је у Педагогијн основано само оно, што се ослања на Психологију. Али, како ни сама Психологија није још наука у потпуном смислу те речи, то је немогуће захтеватн да ослањање Педагогије на Психологпју буде са свим сигурно. Па и онда, кад Психологија успе, те ггостави законе свима душевним појавама, извођен.е метода бпће нарочити посао педагога, који ће захтевати нарочите студнје. Данас пак има толико разних метода, колико има разних васпитача и васпитаника. И ко се управља по овоме, много мање греши пего онај, који се упиње и ради по неком општем методу. У настави овај општи метод може још и да вреди, али у васнитању, у ужем смислу, он је са свим немоћан. Истина, из свију метода може се иззућп нешто заједничко, али то још није доказ да има општег метода. Између животиња, биља п минерала има пеке сличности, али ми смо са свим далеко од помисли да све то стрх ) У образованијих народа и шале, и досетке, и хумори - све је Финије, савршеније, нежније, пего што је у пеобразованих народа. Узмимо за пример стране и наше шаљиве дистове. У сграннл шаљивим листовима има тако финих досетака и хумора, да оне за наш »укус« пису ништа, и ми их управо и не поимамо. Нас па пр. сдабо вређа и најгрубља опомена, а образованаје народе вређа и најфинија. — Ми учитељи имамо у овоме довољно искуства. Задецу из бољих кућа довољна је и блага ономена, док за другу није доста ни строжа казна.

55*