Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

453

У препоруку усправног ипсања наводе игијепичари и педагози ово: 1., Човек лакше изводи усправне него косе потезе. То се види по писменим знацима прастарих иарода; то се види по рукопнснпм споменицима и културних народа (па и нас Срба) — све до 16. века; то се видп по првпм потезима деце и на првим часовима ппсања у основнпм школама, а то се даје и ласно протумачити сншетрнјом човечјег тела. С тога је дете лакше научити усправном него косом писму, што се допста и опитом посведочило. 2., Усправно писмо не разлнкује се много од штампапог, те и то олакшава изучавање. Оно се код поједнних људи не може толпко разликовати као косо, те је с тога лакше за читање. Осем тога заузпма много мање простора — тражи дакле и мање материјала п мање снаге. Најпосле писац треба мање простора. 3., Усправно ппсмо лакше се везује (нарочито ћнрплицом), те се с тога брже пише. Опнти су показали, да је најбољн ђак у пиеању косим ппсмом исиисао једиу несму за 30 минута, а пајбољи усправипм писмом ту исту песму за 24 минута, Поред тога је усправно писмо — нарочпто кад се брзо нише — много читкије пего косо, н не квари перо. 4., Што је најглавнпје : усправно писмо најмање шкоди лепоти и здрављу нашега тела. Прн усправном ппсању седи писар право, главом на впше, плећима у једној висшш, лакговима подједнако подупрт, прсима слободан и подаље од ивице (стола, клупе), пред собом држи у средн п усправпо подлогу за писање и по њој покреће тек само шаку, Према томе му је цело тело у са свпм повољним прплнкама, и правилно и без нанора нзвршује своју задаћу. Мозак му остаје ведар, очи подједнако раде, прса нису спречена у прбдпсању ; плећа, врат и ртењача остају у свом нормалном положају, а и другп делови тела мало су спречени у својим обпчним радњама. С тога тај начин најмање мори ; с тога је од њега мање опасности за очи, плућа, крвоток, варење, костур, мишиће; — у ошцте за поједине делове и важне радње нашега тела; и с тога дакле усправно пнсање најбоље одговара игијенским захтевима. То мишљење усваја и теорија, а оно се показало баш п у пракси основано. Према свему овоме част нам је подпети предлог, да Главни Просвегни Савет надлежним путем подејствује, како би се и код нас — оаита ради бар у неколнко школа увело усиравно аисање. и молити Вас, господине председниче, да тај наш предлог взнесете на дневни ред. 0 модалитетима тпх оппта, могло бп се — наравно — касннје, кад томе буде време, што подробније учврститп.

9 Примнте господине председниче, и овом прилпком уверење о нашем одличном поштовању. 3. јуна, 1891. год. У Београду. Др. М. Јовановић-Батут, Др. Павао Поповић. IV. Прешло се на претресање нрограма за основне школе. На дневпом је реду програм из гимнастике н женског ручног рада. Кад је прочптао цео предложени програм пз гимнастике, г. д-р- Батут узео је реч ц пзпео је своје мисли о томе: шта треба да се унесе у програм из гимнастпке у основној школп. Своје погледе на задатак гимнастпке, г. д-р Батут поткрепно је научним игпјенским разлозима, па како су се тп погледп у многоме разликовади од предложепога програма, то је Савет одлучио : да се умоле г. г. д-р Батут и Днм. Соколовпћ, да саставе пов програм из гимпастике према изложеним начелима г. др-а Батута, п да га поднесу Савету за други састанав. Што се тиче програма женског ручног рада, то је Савет, немајући стручних лица у својој средппи за познавање овога предмета, одлучио: да се предложени ирограм из овога предмета пошље г-ђи управптељпци Више Женске Школе с молбом, да га нрегледа она, у споразуму са стручним учитељпцама женског ручеог рада у Вишој Женској Школп п да Савету о њему подиесе своје мншљење. С овпм је свршен овај састанак.

САСТАНАК 486-ти 12. јуна 1891. г., у Београду. Били су: засг. иредс., ред. члан, Пера П. Ђорђевић ; редовни чланови: др. М. Јовановић-Батут, Љуб. Ковачевић.; ванрвдни чланови: др. П. Поповић, Љуб. Јовановић, Ур. Вдагојевић и Дим. Соколовић. Пословођ : Мил. Марковић. I. Прочитан је и иримљен заппсник прошлога састанка. II. Прочитано је пнсмо г. министра просвете и цркв. послова од 1. ов. мес., ПБр. 7675 , којим се упућује Савету на оцену молба г. Н. Дучића, архпмандрита, којом нуди на откуп минпстарству просвете прву књигу својих књижевних дела. Савет је одлучио: да се ово дело г. Н. Дучпћа може откуиити за књижнице средњих школа.