Просветни гласник

радња главнога просветног саввта

455

видно његовом доласку, јер се боје да ће он код њих остати. И тек кад им он на послетку каже да е ие мисли остати код њих, тек се онда радују. Ово је већ отужно, и из целе приче види се да су ово окорели неваљалци — стриц и стрина — и онда за што Павлуша долази њима. Види се да нисац није пи најмање водио рачупа о томе, како ће догађаји да иду природнпм редом, п да свака последица мора нмати свој узрок, него је неке неприродности изнео, као што је ова што је поменусмо. Како се нпје писац обзирао на то да буде доследан, види се из овога: „Сирома Иавлуша осетио је, како је сладак тај сувишни комадић хлеба, којн је у кући његовог стрица пао на његов део." А одмах за овим: „Десетогодишње дете дужно је било да ради као зрео човек за парче хдеба! Иавлуша је намиривао стоку, доносио воду, целао дрва, частио ђубре, па на послетку и на децу пазио — и за све то добијао је по комидиК хлеба, и то из милости и љутит узвик самога стрица или његових укуКана. " Шта оио значи, кад се с оним напред сравни? Какав је то сладак залогај, где дете од 10 годнна ради најтеже послове, а за то добија само парче сува хлеба, па и то уз псовку и грдњу. Цела ова прича но мом мишљењу пзгледа као' покушај каквог почетника, и није никако удешена за децу, тим пре, што је и г-ђица, која ју је превела, правила доста погрешака како у преводу, тако и у незгодпом исказивању. За доказ овога нека ми је дозвољено цитирати целу прву страну ове причице, како ју је г-ђица превела, и како бп требало да се преведе. Тако г-ђица преводц овако: „Густи облацн нокрпваху цело небо. Ситна густа киша сипила је непрестано, као из сита; изгледало је као да јој никад краја бити неће. Било је то немило јесење доба у потпуној својој красоти са ветровима, којн те следе чак до костију«. А треба овако : „Густи сивкасти облаци прекрилп су све небо. Ситна, честа киша, сипила је тако рећи као из спта, и чинило се, као да ни престати неће. Натмурена јесен, коју нико неволи, у велико је владала с њенпм ветровима, којн нробпјају човека до костију, и њеним издашним свакпдашњим кишнцама". Одмах после г-ђица преводи овако: »Ио сата од малог сеоцета Шиловке, по ирљавом сеоском друму, касао је мршави коњић, зацрегнут у рђаве старе таљиге. На таљпгама испод сена провирнвао је прости мртвачки сандук. Напред је седео кочијаш, сељак средњих година, који по

који пут равнодушно викне на тромог коњнћа. Са стране седело је младо сељачко момче. А иза овог жалосног спровода ишло је гологлаво дете од 10 — 11 година. Ветар му је мрсио густу црну косу, и лепршао крпе на ригавом гуњцу, са којнм је бидо заогрнуто његово спажно тело". А ево како треба превести: „На поласахата од маленог сеоцета Шиловке, по блатњавом сеоском путу, једва севуклоједно чупаво сељачко сасвим рђаво кљусе, упрегеуто у још рђавије таљиге. На таљигама испод арњева, вирио је грубо склепани мртвачки сандук од борових дасака. Напред на таљигама седео је кочијаш, сељак од својих 40 година, и час по, подвикивао је на кљусе, које је ишло кораком". Да не бих и даље морно иажњу Гл. Просв. Савета, ја ћу нрекннути ово упоређнвање превода, само ћу још неколико речи г-ђичиних навести, које ће потврдити, да је г-ђица мало пазила и на правилно нисање. Тако г-ђица иише: сечамо, место сећамо; не ће, м. неће; заспи м. заспао; зато м. за то; дечјем м. дечијем, старци м. стари п т. д. На много места изашла јој је реченица непотпуна пзостављањем по неких речп, а најчешће речи се. Да пређемо на другу причицу „Црнка и Белка". У овој се причици описују рудници каменог угља и соли са свима појавама, радњама, и свим оним што се дешава у тим рудницима. Ова је причица прилпчно удешена за децу, али је п она невешго преведена, ма да је овај материјал врло леп за дечију лектиру. Тако на једном месту вели се: „Тамо величанствени сводови, високе куле средовечних сабора, луковп и аортири". А мало даље: „нека удубљења у виду џакова н разваљених јазбина". На једном опет месту стоји: „Мати која се још не беше освестила, грлила је обамрла тела дечија«. На послетку вела: „Овамо мислиш иропао човек, али не, у тренутку га подигне срећа, и он се опет днгне на ноге. За то само уздај се у Бога. Философисао је он". Ово ће сигурно дете разумети. На једном месту вели: „зуби ужасно дугачки од старости". Ја не знам да лн је баш овако, да коњима, н ако може битп израсту нешто већи зубп у староети, — буду баш ужасно дугачки. Незгодна је и ова реченица, говорећи 6 коњу: „која је ишла иослушно и саустивши главу к смрти". Као и у првој причици, тако псто и у овој, г-ђица није пазила на правилно писање, но је грешила. Тако, она пнше: разиознатп м. распознатн ; узке м. уске; зрака м. зракова; дрхчучи и. дрхћући; зупчатнм м. зуДчастим; залула м. заљуља ;